Дар живота – чудесна је тајна. Оно што ми некад подразумевамо под појмом живота, може некад бити дијаметрално супротстављено животу. Живот може бити благослов, али живот може бити и проклетство.

Живот може бити пут ка светости и правди, али може такође да буде и демонизација човека. Живот може бити пут у Вечни живот, у Царство Небеско, и супротно, живот може бити пут у смрт вечну и у проклетство.

То је тако јер је Господ нама људима дао најузвишенији дар, а то је дар слободе и тај дар слободе управо, нас људе, чини боголикима. Зато Господ и говори о правом животу и о лажном животу, о правом путу и лажном путу, јер није све живот, иако се нама тако чини.

Није живот само животарење – устани, лези, једи, пиј и у тако круг. Живот може имати један узвишени, Божански смисао и зато нас је Бог створио и зато нас упозорава када каже – Ја сам и пут, и истина и живот. И зато се можемо на овом месту подсетити на речи нашега патријарха Павла блажне успомене, који каже да сва питања и сви одговори се могу свести на једну одлуку. И ту је испит наше слободе – Јесмо ли за Христа, или смо против Христа.

Ако дајемо на то питање потврдан одговор, да желимо за Христом дакле, онда браћо и сестро угледајмо се на Христа. Као што је Он љубио нас, волео нас, жртвовао се нас ради, опростио нам све и страдао за нас на Крсту.

Ако смо за Христа, наш живот иде у правцу обожења и Царства Божијега; ако смо против, ми смо онда окренули лице од извора живота и заправо тежимо ка небићу.

На нама је одговорност; на нашој ослободи. А ту подметачину стару, тог квази живота, подметнуо је творац сваког зла. Сам ђаво који је наше прародитеље преварио и понудио им да буду као богови. И та понуда јесте лепа, та понуда јесте добра, то је оно што је Бог и желео за нас. Да нас, створења Своја, учини боговима. Да нас учини једнакима себи. Али ђаво нам је подметнуо лаж и њоме је ту добру намеру, лошим начином, усмерио на пут који има супротан правац.

То је урадио на тај начин што је прогласио за идеал живота – себичност. Што је љубав заменио самољубљем и то онда понудио нашим прародитељима као исправан начин досезања Боголикости. То је та удица на коју се и ми, дан-данас, пецамо. Мислимо да живимо ако смо само користољубиви, ако гледамо да што више придобијемо богатства у овоме свету, ако заборављамо наше ближње, ако немамо воље да се жртвујемо за оне које волимо, ако не умемо да праштамо.

Мислимо да ћемо на тај начин себе да обезбедимо и да заштитимо и да живимо боље и заборављамо да нас свакако смрт чека. И на тај начин ђаво је нас упецао. Али зато у овоме светом Јеванђељу чујемо речи Господње који каже: „Ко хоће да буде први, нека буде слуга свима“.

Тако и ми браћо и сестре. Тако и ми да служимо свима; да нам увек љубав према другоме буде испред властитог користољубља и тада ћемо бити прави Христови следбеници и тада смо на путу остваривања правог и истинског живота.

Данас браћо и сестре, сећамо се и особито спомињемо преподобну Марију Египћанку, која је у једном делу свог живота била велика грешница али покајањем и љубављу према Богу, досегла је високе сфере светости и обожења. Постала је светитељка коју данас особито поштујемо и славимо.

У овом Јеванђељу, које у њен спомен данас читамо, видимо да је пред ноге Господње пришла једна жена коју су сви осудили као грешницу. Умивала му је ноге сузама својим, косом својом их брисала, целива му ноге, тражила опроштај. И Господ се обраћа том скупу међу којима је било много лицемера који су тако нешто осудили. Господ каже: „велику је љубав имала, зато јој се многи греси опраштају.“

Ја први сам свестан за себе да сам грешан и недостојан и сваки човек, ако се искрено запитао о свом животу, види да ми не испуњавамо ни делић онога усмерења и висине задатка на који нас Господ поставља. Али ако будемо имали љубави, ако не сумњамо у милост Божију, ако наше срце буде умело да прашта, тада ће Господ бити милостив према нама.

Зато браћо и сестре са овога места престојатеља ове Свете службе, позивам вас да без сумње приступамо Светом причешћу са љубављу према Господу. Са поверењем, праштајући једни другима. Тада ће Господ и наше грехе и наше мане и нашу несавршеност пренебрегнути и даће нам благослове које ми не можемо сада ни да појмимо: даће нам да се сјединимо са самим, живим Богом!

Даће нам дарове Духа Светога, опростиће нам грехе, али најважније и најбитније, на тај начин Господ нас припрема за оно коначно испуњење и оно коначно добро које човек не виде још увек, и не чу, и у срце његово још не уђе, јер Господ то нама тек открива у будућности, када наступи Царство Божије и када наступи Вечни живот. Све то нам се сада бесплатно даје у Тајни Светог причешћа.

Зато пробудимо наша срца да имамо љубави. Да њоме покажемо да хришћанство није тек васпитавање воље, него да је хришћанство вера срца, вера љубави. Ако љубави будемо имали и Господ ће нам бити милостив свима.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име