Не требају здрави лекара него болесни… Јер нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање (Мт. 9, 12-13).
Они којима се чини да је с њима све у реду, не иду код лекара. Лекаре траже болесни, јер су им потребни. Исто тако и грешници имају потребу за Оним Који може да их исцели – за Христом. О овоме, говори и Сам Господ у одломку из Јеванђеља који смо управно прочитали. Он је дошао зато да ди позвао за Собом не праведнике, него грешнике. Није дошао како би праведницима дао заслужену награду, већ да грешнике позове на покајање.
Такав је карактер нашег Христа, такав је карактер наше цркве. Духовни поредак у нашој Цркви може да буде једино такав. У Цркву не долазе чисти и праведни; тачније речено, у Цркви има места не само за чисте, него и за пале, за грешнике – али само за оне међу њима који признају да су болесни и траже излечење.
Овде се, ипак, јавља извесна противречност: с једне стране, Црква постоји ради грешника, Христос је дошао ради грешника. С друге стране, у црквеном и јеванђелском учењу ми видимо законе и заповести као јасно разграничење између праведних и свих осталих. Црква свакодневно у своме богослужењу хвали праведнике.
Може се учинити да између онога од чега смо кренули и свих ових прописа са њиховим формализмом постоји некаква противречност. Јер с једне стране, наше учење је једноставно и приступачно, није га тешко разумети; а с друге – оно нас спутава и затвара у некакве оквире. Ствари, међутим, стоје сасвим другачије.
Ми видимо противречност јер не проничемо у суштину проблема. Овде није реч о духовном узрастању самом по себи, независно од наших односа са Христом. Наш пут ка спасењу и исцељењу се управо и састоји у томе да пронађемо своје место у Телу Христовом. Само у мери обнављања наших односа са Христом, ми можемо да постанемо бољи, хранећи се Његовом благодаћу, Његовом љубављу.
Уколико наши животни оријентири буду такви, онда ћемо и сами пожелети да задобијемо и сачувамо живо, ватрено стремљење према Богу, у коме ћемо пронаћи исцељење за наше душе, пронаћи извор спокојства и унутрашње равнотеже. И сами ћемо настојати да схватимо шта нам помаже да с Богом имамо управо такве односе, а шта је, напротив, сметња за њих.
Ипак, нисмо сви довољно зрели за то, зато нам Христос показује пут. Заповести нису суштина хришћанског живота, него – пут ка њему. То су средства која нам помажу да сачувамо односе са Богом. То је пут на коме можемо да сретнемо Господа и да испитамо како је то имати живу везу са Њим. И зато, ако прихватамо Његове заповести не разумевајући њихов дух, ако их прихватамо без везе са Христом, без везе са Његовом очинском љубављу, онда и Црква за нас постаје само некакав систем, некаква организација, па макар и најбоља.
Уколико нас дакле систем (било који, претпоставимо чак и, у моралном погледу, најсавршенији) не учи да љубимо Бога, уколико нам не помаже да изградимо наше односе са Христом, он је бескористан. И не само то – он је штетан, чак и штетнији од неког чисто световног система, јер обећава оно што не може да пружи.
Покајати се скрушеног срца, то не значи просто да заплачемо јер смо схватили докле смо дошли. Нечисто стање у коме се налазе наше душе представља само симптом; а узрок болести, њена суштина, састоји се у томе што смо се одвојили од живота, отпали од Тела Христовог. Схватити то, значи – истински се покајати. Грех, то је клопка, ступица, која чврсто држи човека. Али иста таква замка је – врлина без Христа. Човек који је пао у ову замку, сам на себе навлачи осуду. Нарочито страда његова савест, јер јој није познат једини поуздани оријентир, једини спасоносни светионик – Крст Христов. Ако смо изван Цркве, ми можемо да будемо богохулници и јавни грешници. Но, ако остајемо унутар Цркве, и саме наше „врлине“ могу да постану богохулне и грешне, уколико у њима нисмо отворени за љубав Христову. Просто ћемо мучити сами себе. И неће нас Христос казнити, него ће наше сопствено стање постати узрок томе што у нама неће бити ни радости, ни слободе. На крају, целокупан наш живот – то је низ могућности и тренутака када наш пад, наш јадни и ништавни положај, наш трагични унутрашњи крах, може да се отвори за љубав Божију. Све ово није допуштено зато да бисмо остајали у том стању, него – да бисмо се обратили Христу.
Духовни живот, у свим својим пројавама, наизглед садржи у себи противречност: с једне стране, речи Христове су сурове, а с друге – пуне су љубави према људима. Ми с једне стране као да живимо врлинским животом, али смо од Христа свеједно удаљени (док у својој духовној борби, сами за себе, без Њега, хоћемо да покоримо небеса). А с друге стране, можемо чак и да грешимо, али ако жалимо због онога што смо учинили, бићемо блиски Христу. У том случају управо ће нам пад помоћи да се избавимо од илузије како сами седе тобоже чинимо боговима. Боговима по благодати чини нас Христос.
Дакле Црква нам једном руком показује пут који може да нам се учини тежак, док нас другом придржава на том путу који води стрмо у висину. Црква разуме како смо ниско пали. Она зна како је човек слаб и показује снисхођење према њему. При томе Црква никада не заборавља на истину и увек непоколебљиво указује на њу. У Цркви је увек присутна опасност да конзервативизам прерасте у немилосрдност. Али ништа мање опасан може постати и либерализам који не указује на прави пут. Ако је Црква истинита, она увек треба да нас усмерава на праву страну и да нас поучава. Она не
треба да нам угађа, него да нас утврђује и да нам дарује своју љубав.
Дакле, Црква једном руком показује, а другом дарује. Показује пут и дарује утеху. Права утеха – то није наркотик који успављује савест, погружавајући је у ненормална душевна стања и стварајући лажну представу о животу. Истински нас теши само онај ко нам искрено указује на наше стварно стање, али нас и подсећа да нада још увек постоји, јер нас Бог воли. Ово се тиче свих наших односа. Онај у коме нема љубави не може да буде искрен, и обратно.
Ако бисмо раставили истину и љубав на одвојене делове, на коцкице, и потом покушали да од њих саставимо некакав систем, он ће неизбежно бити лажан, јер све што се тиче Бога има смисла само у јединству и целовитости. То јединство биће истинито само у случају ако је јединство Тела Христовог, ако та утврђује не наша сопствена философска теорија, него Сам Христос.
Христос нас чини светима, то јест чини нас човечнима. Ако у теби нема човечности никада нећеш постати свет, сва твоја „светост“ биће лажна. Уколико будеш свестан у каквом се стању заправо налазиш, и колико си грешан, и ако истовремено у себи будеш видео истину – тачније жеђ за истином, жеђ за Богом – ова противречност биће спасоносна за тебе. Она ће те учинити смиреним и уједно даће ти утеху, јер ћеш себе поверити Богу, а Он ће те учинити слободним.
Ето такав духовни поредак васпитава нашу савест, и наша савест сама ствара такав духовни поредак. Он нас учи да имамо спокојство у овом животу, било у радости или тузи, приликом успеха или неуспеха. Без обзира на то да ли живимо у греху или у покајању – увек имамо још један пут, још једну могућност, о којој наш Христос говори овако: Не требају здрави лекара нето болесни… Јер нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање (Мт. ,12-13). Пред лицем љубави Божије руши се сваки систем – свеједно, конзервативан или либералан – и свака људска „праведност“.
Из књиге – За свет који нестаје – три сузе покајања и наде
