На овом снимку архиепископ Христофор Јордански говори о самоуверености и смирењу у данашње време позивајући се на причу о митару и фарисеју. Погледајмо у каквој су вези истинско смирење и самоувереност и какав је то био хришћански живот који је привукао многе припаднике нехришћанских заједница. Ово је проповед снимљена у фебруару 2019. у Недељу митара и фарисеја (почетак Посног Триода) у грчкој архиепископији Аман (Јордан).
Архиепископ Христофор Јордански:
Неки људи осете самопоуздање када отворе Фејсбук и виде 200 лајкова
помисле: „Вауу, ја сам важан!“
Празнина… губитак… катастрофа…
Такве ствари постају показатељи нашег самопоуздања.
Видите ли у каквој трагичној и катастрофалној ситуацији се налазимо?
Толико далеко од Христа, од Цркве и од духовности.
То није самопоуздање. То је гордост и слабост, слабост личности и кукавичлук.
Благословен је онај Хришћанин који увиђа да је ништа!
Само онда када кроз смирење схватиш да си ништа, можеш разумети цитат из Библије у коме Христос каже: „Без мене не можете чинити ништа“ (Јован 15:5).
А оно што се даље дешава је да одричући себе Христос ти постаје све.
Христос ће ти бити све.
Приметно је да много бринемо, растужујемо се и мучимо, али када ти тешки дани прођу, када прођу болести и тешкоће, осврнемо се уназад и запитамо се: „Зашто смо толико драмили око свега? Није било вредно тога.“
Зашто, децо моја?
Зато што Христос не окупља све, већ само неке од нас.
Његова је заповест јасна: „Љуби Господа свога свим срцем својим и свом душом својом и целим својим умом.“ (Матеј 22:37)
Наш Господ нас жели потпуне, а не само наше делове.
Ако су само делови… онда Га не можете спознати.
Он жели нас комлпетне.
Његова заповест је јасна.
Прва заповест написана Његовим прстима на две камене плоче које је према Старом завету добио Мојсије: „Љуби Господа свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим“.
Дакле, децо моја…
Веома је важно да човек стекне уверење да је ништа.
Та ништавност је духовна, не психолошка.
Требало би да будемо свесни овога.
Јер, ако бисмо посматрали са психолошког становишта неки би питали:
„Како онда могу да имам самопоуздање?“
Наравно да би требало имати самопоуздање…
Што више осећаш да си ништа, више ћеш бити уверен у себе… у истину.
Зато што ће те твоје смирење водити до самопоуздања.
Већина људи, па чак и ми, имамо лажно самопоуздање, земаљско и гордо.
Ми немамо духовно самопоуздање и зато постајемо кукавице у многим стварима…
Постајемо кукавице у искушењима, тешкоћама и невољама, а то значи да заправо немамо самопоуздање, већ нешто друго, горду и земаљску самоувереност коју нам друштво даје.
На пример, неки људи су самоуверени јер возе добар ауто.
Други осећају тугу јер немају ауто, нису самоуверени.
Господ каже: „Опраштам овом царинику, он отиде оправдан дому своме, а не онај“, не фарисеј.
Овде видимо пресуду Господа, Спаситеља, која се односи на две ситуације.
Данас се налазимо пред те две ситуације и пред пресудом.
Две ситуације, када људи посматрају својим очима, али Господ посматра другачије.
Гледајући својим очима, људи су помислили каква би Божија пресуда била.
Али Божији суд је био другачији.
Црква и Свети Оци нам говоре какви би ми, Православни Хришћани, деца Цркве, требало да будемо у животу.
И кроз црквено појање које смо чули на јутарњој служби данас, Црква нас позива да се молимо не као фарисеји, већ као цариник.
То значи да наша молитва не би требало да буде као фарисејска, већ као цариникова…
Дакле, децо моја, хајде да се молимо као цариник, да увидимо да смо ништа и на тај начин се приближимо Богу, ближњима и нама самима.
Наш однос са другима је од велике важности и ту можемо видети много недостатака…
Ако посматрамо данашње Хришћане и направимо поређење…ако се вратимо 18 или 19 векова уназад, читајући књиге примећујемо да је љубав једних према другима била одлика тадашњих Хришћана.
Пагани су Хришћанима завидели на две ствари, што је и био разлог да велики број пагана приступи Хришћанству.
Те две ствари су љубав и радост.
Видели су да Хришћани увек воле једни друге, и да су увек радосни. Па су се питали: „Шта је то са тим Хришћанима?! Упркос свим прогонима и невољама,
и даље воле једни друге и радују се.“
Данас, међутим, након 20 векова, погледајмо нашу ситуацију…
Посматрајмо љубав… Не у већим заједницама, већ у нашим сопственим хришћанским домовима, видимо трагичну ситуацију. Унутар једне куће људи се не воле, не воле се браћа и сестре и не разговарају једни са другима.
Жена не разговара са свекрвом, свекрва не разговара са снајом… итд.
Ми смо у Вавилону.
Ако причамо о радости… погледајте лица Хришћана, како су намрштена и депресивна.
Схватамо, дакле, да смо у кризи и потребно је да је превазиђемо.
Црква нам даје решење, а то је молитва.
Данашње Јеванђеље нас учи како се молити и како се сусрести са Христом, са собом и са ближњима.
Децо моја, желим вам благословене дане, благословено време Посног Триода!
ИЗВОР:https://www.youtube.com/watch?v=mHxx2PX6v9E
Објављено: 30.07.2022.
