Ми смо већином људи без памћења. Заборављамо оно што је битно, а сећамо се онога што је небитно. Заборављамо најважније, а памтимо неважне и сујетне ствари. Заборављамо оно што је обавезно да запамтимо а сећамо се свега онога што је потребно да заборавимо. Парафразирајући познату изреку , сваком човеку, а најбоље и себи самоме, могуће је поставити следеће питање: “ Реци ми, чега се сећаш, а чега не и ја ћу ти рећи ко си ти“. Да ли се ми увек сећамо Онога Који нас је из небића привео у биће? Да ли је наше сећање о Њему јако, а нарочито ујутру када се будимо из сна, попут васкрсења у нови живот? Какве мисли нас највише занимају? Коме удељујемо прве минуте сваког новог дана? Да ли наша уста изговарају митареву молитву? Или можда Исусову молитву? Или се потпуно другачије мисли претварају у прве речи? Наша рука чини знак крста или се по навици, несвесно хвата за мобилни телефон? Сећамо ли се тога да се Христос увек налази испред нас, а да ми нисмо увек с Њим? Да ли памтимо да Бог види све и да Свети Дух продире у наш ум и чита наше мисли и суди наше намере? Остају ли за нас живе Христове речи, у којима нас је назвао децом, браћом и пријатељима, док ми све више личимо на Његове непријатеље.
Да ли нам наше мисли откривају сећања на Оваплоћење Бога Логоса, на то како је био одбачен, оклеветан, предан и распет за нас? Сећамо ли се увек Његовог тајанственог и неоповргнутог васкрсења и Вазнесења на небо? Размишљамо ли и осећамо ли то да се он налази на вратима срца сваког човека, и да куца, а да Га пуштамо унутра?
Имамо ли у виду и то да је „човек као трава …као цвет пољски, као и да сваке минуте можемо бити позвани у други свет? Сећамо ли се Бога, а нарочито онда када се дан ближи вечеру? Ко заокупљује наше мисли у последње минуте већ прошлог и непоновљивог дана? Гледајући на људе, сећамо ли се тога да је наш Господ њихов Отац, наш и њихов Судија?
Ево шта је најважније, шта треба да памти наша савест и чега треба да се сећамо?
Потребно је, такође испитати и наш заборав. Да ли си ти заборавио све моје увреде, страхове, искушења и стид? Да ли си закопао унутар себе сујету прохујалог живота, празне и глупе речи, болове, непријатности, беспотребне спорове и свађе? Да ли си у својим недрима сачувао трагове моје раздражљивости и грешке других људи?
Мудрост се пројављује тамо где је срце очишћено од сећања на све сујетне ствари, и где се успомена на оно најважније пажљиво залива и негује од стране владара срца. Свето сећање и мудри заборав, чине нас оним што јесмо – људима. Управо такво сећање треба да нам се врати у свој својој сили и лепоти.
Из књиге – Померање граница срца
