„Награда се не стиче због врлина, нити напора који је због њих учињен; награда је одређена за смирење које из њих произилази; а ако нема смирења узалуд су сви напори и све врлине“ Ова светоотачка мудрост нам показује основну меру свих подвига који, бар у најмањој мери, долазе у наше животе у данима Великог поста.
Сви послови онога који жели да живи духовним животом морају бити испуњени смирењем. Без смирења, и пост и молитва, и добра дела бивају бесплодни и губе своју вредност. Постоји закон који каже што је човек узвишенији духом то поседује и веће смирење. Или супротно: што је смиренији то је узвишенији.
Ове дане ми проводимо у храму. Више него обично ми се молимо, постимо и читамо Свето Писмо. Због тога се појављује скривени коров самозадовољства, преувеличавања и високог мишљења о себи. Међутим, нису наше великопосне „задаће“ те које нас приводе Богу. То је искључиво смирење, које у наш живот усељава Дух Христов и благослов Пресвете Богородице.
Ако је гордост, као суштина греха наших прародитеља, човека учинила робом смрти, онда смирење враћа човека у живот ка Смиреном и Кротком Богу. „Видевши необично рођење, уклонимо се од света и преносимо ум на небо, јер се зато узвишени Бог јави на земљи као смерни човек“. Како само ружно изгледамо пред Њим сви ми са својим приземним заслугама и „достојностима“. Колико смо ограничени када од других очекујемо огромно уважавање, похвалу, одушевљење или одобрење.
Човек који поседује смирење подражава лику Пресвете Богородице. О томе веома добро знају на Светој Гори, на Њеној земљи. Онај ко је смирен, у потпуности се предаје Божијој вољи, а његова душа тада доживљава благодатни преображај.
Свети подвижници су најискреније благодарили оне који су им наносили увреде и понижења јер су се кроз трпљење увреде учили смирењу. Архимандрит Јован ( Крестјанкин), коме су у логору пребили прсте и држали их у леденој води, кога су унижавали, провоцирали вређали најпрљавијим речима, касније је говорио да никада у свом животу није био ближи Богу, као тада у том ужасу невоља.
Смирење је Божанско својство и мера проласка Бога. Оно уводи човека у непозната неовоземаљска пространства, у којима се губи логика и где он почиње да живи Божанским животом, достижући висине апсолутне љубави.
Истински духовни живот нема ништа заједничко са помпезношћу нити земаљском одушевљеношћу, јер су смирени људи неприметни. Управо њих одмах препознаје Господ, као и они који у себи имају Дух Христов. Смирење привлачи Божију пажњу, издваја човека чак и када се он налази у друштву мноштва људи и чини се безначајним у поређењу са осталима.
Колико су само смирење поседовали људи у ХХ веку! Један од њих је и дивни светитељ Атанасије Ковровски. Од укупно тридесет и три године, колико је био архијереј, свега три године је био на слободи, док је осталих тридесет провео у логорима и прогнанствима, и за сво то време он је имао благ осмех и благодарио је Бога за све. Један од утамничених свештенослужитеља, чија су писма била једном приликом мени предана, писао је својој духовној кћери: „То, да сам двадесет седам година провео у невољи, добро су вам рекли. Међутим, не верујте да је то било без разлога. Ја сам страдао за своје грехове и за нарушавање црквеног устава“. Какав је само био унутрашњи дух тих људи! Какво задивљујуће смирење!
Из књиге – Померање граница срца
