Учесници у расправи треба, колико-толико, да буду дорасли један другом, како по знању, тако и по духу и памети.
Ако једном од њих недостаје оно прво, онда он није на нивоу другог, па према томе, није ни доступан за његове разлоге. Он једноставно није дорастао за мегдан који води.
Ако му недостаје оно друго, онда ће њиме врло брзо завладати огорчење, па ће у расправи почети да користи све врсте непоштених средстава и ујдурми. То ће га пак, када му се покаже шта чини, навести на простачке реакције.
Према томе, као што је на турнирима био дозвољен приступ само особама сличног порекла, тако ни учен човек не треба да се упушта у расправу са неукима; он не може против њих да употреби своје аргументе јер они немају знање на основу кога могу да их схвате и процене.
Ако он ипак, да би изашао из непријатне ситуације, покуша да их приведе разуму, такав ће покушај по свој прилици доживети неуспех. Њима чак понекад полази за руком да, користећи рђаве и неприкладне противаргументе, присутне незналице убеде да су у праву. Зато Гете каже:
Немој никад себи дозволити
Да уђеш у неку расправу:
Мудрац постаје незналица
Кад се са незналицом спори.
Још је, међутим, горе када противнику недостају дух и разум. Он би требало да овај свој недостатак покуша да надокнади искреном тежњом ка знању и истини.
Међутим, он ће се врло брзо осетити увређеним у најосетљивијем делу своје личности, па ће после тога онај ко се спори са њим приметити да више нема посла са његовим интелектом, већ са суштином људског бића, његовом вољом, и да је њему стало само да постигне победу — било per fas, или per ne fas (допушеним или недопуштеним средствима); стога сада његов разум није усмерен ни на шта друго до на подвале, смицалице и некоректности сваке врсте.
Када га у томе разоткрију, он прибегава просташтву и грубости, покушавајући тако да компензује своју инфериорност.
Одатле следи друго правило — по коме НИКАДА НЕ ТРЕБА РАСПРАВЉАТИ СА ЉУДИМА ОГРАНИЧЕНЕ ПАМЕТИ.
Из овога се већ види да није остало много оних са којим се смемо упустити у расправу.“
