Господе, рекао си ми ономад:
Сети се свога греха.
Сетио сам се Господе,
Али на који грех мислиш?
Јер, када се загледам у срце своје
Чини ми се да је од греха саздано,
Да у њему ничега другог нема.
Господе, читам Заповести сваки дан
И знам, као што знаш и Ти:
Сваку сам прекршио.
И чудим се како сам жив.
Господе, Твоја милост нема границе
А ја не знам како са том Љубављу
Да се носим?
Плакао бих Господе,
Вриштао, косу чупао, молио се,
Као лудак смејао…
Господе, да ли знаш како се мучим,
Како ме боли Твоја Милост?
Господе, грешнику је највећа казна – Љубав!
Грешник себе не воли и не верује
Да може бити вољен.
Чујеш ли како вапим за болом
А Ти ме грлиш!
Господе, ја овако више не могу!
Молим Те:
Да не живим више ја
Већ живи у мени Ти. 1
Или ме неће бити.
септембар, 1941.
Арсеније А. Савин
srodstvopoizboru
