Док је наука рођена и расла под окриљем картезијанских принципа, модерна наука пркоси картезијанским претпоставкама. Природа се појављује у континуираном развоју, пратећи тројичне релационе обрасце и чинећи ипостас. Предлажемо аналогије између ове нове парадигме и кључних аспеката православне, источнохришћанске традиције.

Желели бисмо да истражимо наш однос према природи, слику коју смо изградили о природи и у којој мери смо део природе, односно одвојени од ње. То је веома старо питање, са дубоким историјским коренима. Можемо размотрити следеће понуђене предлоге:

Први предлог

  • Природа је космос, нешто у чему влада логос и хармонија. Требало би да будемо инспирисани поретком и савршенством који постоје у природи. Овај став посебно деле Јонци, Грци који су живели у Малој Азији 600. године пре нове ере.

Други предлог

  • Савремени предлог где је природа инертна, а једини извор знања и ауторитета је људско биће. Водећи заговорник овога типа приступа је, јасно, Рене Декарт.

Оба ова модела су заправо хијерархијски модели.

У првом, паганистичком моделу, веома смо блиски обожењу Природе, при чему човек покушава да допре до божанског космоса.

У другом моделу, људско биће и људски интелект су подигнути на највише место, а Природа је јасно обезвређена. Овај замах критикује посебно Ниче, који је схватио да то води нестанку Бога, и настанку човека као надчовека.

Трећи предлог

  • Са два прилично добро дефинисана пола, Природе наспрам људског бића, можемо истражити трећу опцију, модел „интеракције“, где људско биће и Природа међусобно делују и утичу једно на друго.

У оваквом приступу нагласак није на ‘субјекту’ – покушавамо да избегнемо оно што се квалификује као „монизам субјекта“ – већ пре на односу, интеракцији која спаја у заједницу и причешће различите ентитете.

Ова интеракција је толико јака да је незамисливо посматрати ове ентитете као изоловане субјекте. Напротив, однос и интеракција успостављају постојање ових ентитета.

Прелазећи у царство релационе онтологије, митрополит Јован Зизјулас пружа суштинско дело са дубоким увидима у својој добро познатој књизи „Биће као заједница“ [1]. Ту је принцип односа уроњен у постојање Бога.

Односност је врховни онтолошки предикат Бога и основа је Божијег бића.

Питање је, дакле, неизбежно и горуће: како је Творчева односност одражена и отеловљена у Креацији?

Можемо истражити ово питање проучавајући развој модерне науке, посебно у посебној релативности, општој релативности, квантној механици, комплексним системима, космологији, канторијанским бесконачностима, Геделовој теореми.

Прескачем сувишне детаље и укратко представљам слику која се појављује [2]

Природом не управља, нити је обликује један закон, нека врста passse-partout кључа. Уместо да имамо јединствене законе који важе на свим скалама, налазимо различите нивое организације и различите нивое знања.

На пример, макроскопске појаве описује класична физика, а микроскопске квантна теорија.

Две парадигме, класична и квантна теорија, односе се на различите појмове и користе различите формализме.

Са стране математике, можемо се позвати на канторијанске бесконачности, које су груписане у различите хијерархијске нивое (ℵ0, ℵ1, ℵ2, ℵ3…).

Од Расела знамо да су различити ентитети класификовани као припадници различитих типова. Конзистентност система, Гедел имплицира, може се испитати само из другог, вишег система, а не унутар самог система.

Долази до појачаног процеса уједињења, који води ка новим нивоима стварности, где има мање предиката, а одговарајући „језик“ се даље развија, компликованији и апстрактнији, мање повезан са непосредним искуствима.

Да ли постоји нека намера, или на грчком telos у овом процесу уједињења, у овој еволуцији? Можемо приметити да нижим нивоима стварности доминира строга узрочност, док на вишим нивоима наилазимо на доминацију спонтаности и слободе.

Сваки ниво знања карактерише релативна апофатичност, у односу на претходни: не можемо да користимо предикате нижег нивоа да бисмо одредили ентитет који живи на вишем нивоу (на пример, квантни библ није честица и није талас). Како уједињење напредује, ми тежимо да се приближимо незамисливој граници мисли, EN (један), уједињујућем принципу који је изван категорија логике.

Што се тиче EN, постоји апсолутна апофатичност.

Ниједан логички предикат не може приступити или објаснити овај ентитет.

Схематски би се могло рећи да се у Науци сусрећемо са релативном апофатиком, а са апсолутном у Теологији.

Универзум се стално мења, а његова историја указује на елиминацију оштрих дуализама и појаву тројичних образаца односа.

Показани развојни процес трансформише универзум од неодређеног, хомогеног аморфног објекта, „хаоса имперсонализованих осећања“, у посебан, хетероген, конкретан и јединствен ентитет, ипостас.

Откривамо трагове Божје Односности у Креацији.

Путовањем кроз достигнућа 20. века наука је приказала природу као огромну и веома густу мрежу односа.

Ови односи су међусобно повезани и чине континуум, пратећи обрасце које предлаже релациона логика [3, 4].

Сви дуализми су укинути.

Дуализми се појављују као неадекватне апроксимације, лоши описи или дегенерисани облици темељног истинског тројичног односа.

Важан елемент нашег разматрања је развој: све се мења.

Природа се непрестано трансформише у свим размерама. Људско биће представља веома богату биолошку историју, са непредвидивом будућношћу. Наше сопствено знање и искуство се драматично повећавају и појављују се нови облици разумевања.

Развој је принцип, покретачка снага и резултат веома сложене динамике.

Такође схватамо да смо брзо окренули леђа грчким преокупацијама.

Грчки ум је тражио иза појаве, многострукости, промене, иза γίγνεσθαι – постајања, тражећи непроменљиви елемент, први принцип, темељно είναι – биће. У нашем случају суочени смо са свеприсутношћу Времена, временом као „сверодитељским“ и Постајањем као суштинским условом за испуњење постојећег [5-7]. Ови појмови, превасходство Временитости и Постајања, могу се пратити до њихових библијских корена.

Други важан помак је пренос онтолошког интереса са „τι εστι“ (шта је то) на „πως εστιν“ (како је).

Другим речима, категорија односа или функционалности узима превагу над категоријом суштине (ουσια).

Можемо ли онда формулисати кохерентан оквир који укључује ове изгледе? Чини се да унутар православне традиције можемо пронаћи кључне елементе за реструктурирање наших мисли и интуиције у траженом правцу.

Ове чврсте везе између природе и људског бића налазе у хришћанској вери крајњи темељ: у Оваплоћењу, Бог улази у Креацију и божанско коегзистира са природним, нестворено са створеним.

Дакле, најбитнији тријадни однос је Бог-човек-Природа, а наша је дужност да сачувамо и ојачамо тај однос, који је основа самог постојања Створеног.

О аутору

Аргирис Николаидис је докторирао на Универзитету МекГил, Монтреал, Канада, у домену Теоријске физике основних честица, са нотом изузетно. Радио је као постдокторски сарадник на Laboratoire de Physique Corpusculaire, Collège de France, Париз. Од 1980. је професор на Катедри за теоријску физику, Аристотел Универзитет у Солуну.

Његов научни рад је усредсређен на квантну хромодинамику, феноменологију интеракција честица, неутрину астрофизику и неутринарне телескопе, теорију струна и динамику црних рупа, додатне димензије простора, релациону логику и основе квантне механике, случајне матричне моделе и језик, ДНК кодификацију, ГПС технологију и квантна стања.

За своје истраживање награђен је наградом Емпирикион за Природне науке (1988). Фулбрајтов стипендиста године 1995. Члан научни савет НЕСТОР (Институт за истраживање дубоког мора и Технологија и физика неутрина астрочестица). Позвани истраживач и предавач на ЦАПП-ИБС (Институт за основне науке, Даејеон, Кореја, лето 2016).

Фусноте:

[1]        J.D. Zizioulas, Being as Communion, St. Vladimir’s Seminary Press, New York, 1985.

[2]        A. Nicolaidis, The Metaphysics of Reason, in Science and Religion, Antagonism or Complementarity?, B. Nicolescu and M. Stavinschi (eds.), Eonul Dogmatic, Bucharest, 2003, 231.

[3]        ***, The Essential Peirce, Peirce Edition Project (ed.), Vol. 1 and 2, Indiana University Press, Bloomington, 1998.

[4]        P. Florensky, The Pillar and Ground of the Truth, Princeton University Press, Princeton, 1997.

[5]        M. Heidegger, Being and the Time, Harper & Row, New York, 1962.

[6]        E. Levinas, Discovering Existence with Husserl and Heidegger, Northwestern University Press, Evanston, 1998.

[7]        E. Levinas, Totality and Infinity: an essay on Exteriority, Duquesne University Press, Pittsburgh, 1969.

[8]        C. Yannaras, On the Absence and Unknowability of God: Heidegger and the Aeropagite, Clark Publishers, London, 2005.

[9]        O. Clément, La Vérité vous rendra libre, published in French, Editions Lattes, Paris, 1996.

 

ИЗВОР: European Journal of Science and Theology 1 (2005), 4, 27-31

ПРЕВОД: Давор Сантрач

Објављено: 27.03.2022.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име