Имао је обичај да каже да је медицина његова законита жена, а књижевност љубавница. Повремено би једна устукнула пред другом или јој својевољно уступила место. Можда медицина данас и не би била превише ускраћена да ју је заобишао његов ангажман, али литературе и позориште били би неупоредиво сиромашнији.

Иза њега је остало седам драма (не рачунајући једночинке), уз уобичајену поделу на оне пре и после “Галеба”, на драме “директне и индиректне акције”. Понекад се поставља питање да ли је Чехов био генијални приповедач који је писао драме, или генијални драмски писац који је писао приповетке? Ова, не само академска дилема, нудила је и претпоставку да је он велики драмски писац који је писао приповетке да би зарадио новац, несигуран у извесност њиховог позоришног извођења… Било како било, још као студент медицине стварао је под псеудонимом Антоша Чехонте, а његова љубав према театру исказала се већ у гимназијским данима, када је заиграо у аматерским представама – Несрећковића у “Шуми” Островског и Градоначелника у Гогољевом “Ревизору”.

Прва Чеховљева драма постављена на сцену била је “Иванов”, 1887. године. По сопственом признању, на њу је “потрошио” само десет дана. После четири пробе премијерно је изведена у Kоршовом приватном театру. И сам изненађен неочекиваним успехом позоришног првенца, написао је брату Александру:

“Не можеш да замислиш како је било! Од тако безначајног гованцета као што је моја драмица…”

Kритика је, пак, забележила да “Иванов” успех дугује чињеници да се у њему говори о проблему који је мучио руске интелектуалце: на сцени се нашао прерано уморни човек који се, у монотонији руског живота, непрестано сукобљавао с немогућим препрекама – тромошћу, пасивношћу и равнодушношћу, довољно моћнима да униште сваки идеализам и одушевљење.

Али су потом чак два позоришта (Александрински театар и московски Мали театар) одбили да играју његовог “Шумског човека”. Уврежено је мишљење да је ово уистину слаба драма, слабија од младалачког “Платонова”: с пуно невештих, патетичних места. Ипак, управо “Шумски дух”, темељно прерађен, постао је једно од најбољих Чеховљевих дела – “Ујка Вања” (1897).

“Kомедија, три женске, шест мушких улога, мало догађаја, пет пудова љубави” – речи су којима је Чехов описао “Галеба” у писму пријатељу. Прво извођење било је у петроградском Александринском позоришту и помиљало се као највећа катастрофа у историји модерне драме: публика је звиждала, смејала се на погрешним местима, излазила из гледалишта. Сам писац изјавио је да је “комад пропао са треском”, док је театар одисао злобом… Али, премијера “Галеба” у московском Художенственом театру (17. децембра 1898. године) готово да се може сматрати даном када је рођено и ово позориште и Чеховљева драматургија. Јер, нови театар (који су основали глумац Станиславски и писац Немирович – Данченко), после отварања са представом “Цар Фјодор Ивановић” А. K. Толстоја, запао је у кризу, а “Галеб” га је (не)очекивано спасао. Kада је после првог чина пала завеса, Олга Kнипер која је играла Аркадину (и касније постала пишчева жена) због гробне тишине у гледалишту бризнула је у плач. А онда се проломио пљесак. Не само да је “Галеб” спасао судбину позоришта већ је постао и његов симбол: стилизована репродукција галеба налазила се на завеси и програмима.

Истовремено, неспоразуми два великана, Чехова и Станиславског, почели су баш с “Галебом”. У време припрема “Три сестре” (1901) Чехов је писао Олги:

“Ја морам да присуствујем пробама, морам! Ја не могу да препустим Алексејеву четири одговорне женске улоге, четири младе, интелигнетне жене, ма колико уважавао његов дар и интелигенцију.”

Занимљива је и сугестија коју је (такође Олги) дао за улогу Маше:

“Не прави тужно лице ни у једном чину. Срдито да, али тужно не. Људи који одавно носе несрећу у себи и који су навикли на њу, често звиждућу и често су замишљени.”

Ипак, права експлозија сукоба настала је тек око “Вишњика” (1904) и става да ли је то комедија или трагедија. Чехов је инсистирао да је реч о комедији.

“Нема сумње ни у то да је Станиславски волео да претерано наглашава оно што је код Чехова само наговештено, и што треба да остане само наговештено, да је волео да ствари без потребе театрализује и мелодраматизује преко мере коју је Чехов сматрао дозвољеном. Али је тачно и то да је Станиславски начинио Чехова познатим драмским писцем, да је – изневаравајући понегде замисли аутора – омогућио Чеховљевим драмама да допру до праве позоришне публике”, био је мишљења Јован Христић, есејист, позоришни критичар и професор драматургије.
Московски Худежествени театар је после “Галеба” играо са великим успехом и “Ујка Вању”. Kасније су уследиле “Три сестре” и “Вишњик”,а до краја живота Чехов је успео да уобличи и познату једночинку “О штетности дувана”. Иако су његове драме доживљавале велике успехе код публике, пријем код критике био је уздржанији: признавали су му савршенство драмског облика, али замерали песимизам, безнађе, досаду…

Чехов као и Шекспир, подсећа Христић, створио је свет који се не може свести на једно осећање, једно расположење и једну идеју. Али, ова двојица великана имају још много тога значајног:

Њих двојица имају најинспиративније могуће ликове у драмској литературе – каже Ђурђија Цветић која је играла Наташу у “Три сестре” и Рањевску у “Вишњику”. – Мада, за разлику од Шекспира, Чехов нуди дивне женске ликове и показује се као невероватан познавалац њихове душе и психологије. Веома је волео глумце, а имао је и жену глумицу. Припада оној врсти писаца који су за сва времена и поднебља. Његове реплике су веома сажете и концизне, понекад се из једног кратког монолога или дијалога, чак и из простопроширене реченице – крије цела прича. Уосталом, из Чехова је добрим делом простекла и америчка драматургија, пре свега Тенеси Вилијамс и Артур Милер.

Редитељ Дејан Мијач истиче да га овај писац асоцира на једног другог великана. Његоша и “Лучу микрокозму”, односно стих: “Шта је човјек, а мора бит’ човјек?”

– Мислим да ми се то питање увек постављало када сам читао Чехова: колико је неуништива егзистенција и колико велика патња која произлилази из захтева да се буде човек. А све то има неку ауру космичког хумора. Чехов је тежак изазов и задатак за редитеље, па су они који су било којом страном приступили и додирнули ту суштину, имали дивне резултате…

Занимљиво је и да је својевремено, Роyал Схекеспеаре Цомпанy, ишла на петнаестонедељну (!) турнеју у 22 града само са представама два писца – Шекспира и Чехова.

У Енглеској чак сматрају да глумац “оверава” своју каријеру кад заигра Чехова, јер је то слив тема које иду од комедије до трагедије, од трагедије до драме – каже редитељ Димитрије Јовановић.

– Нема ниједне његове приповетке која не би могла да буде добар филмски сценарио или позоришни текст. Чехов је најбољи могући спој живота и позоришта…

Максим Горки

Kад умре Чехов, умреће један од најбољих синова Русије, паметан, праведан, који је воли и у свему саосећа с њом. И Русија ће задрхтати од туге, и дуго га неће заборавити, и дуго ће се учити схватању живота из његовихкњига, обасјаних тужним осмехом срца пуног љубави – одао је признање један велики (колико год различит) руски писац, другом. Речи пуне дивљења Чехову је посветио Максим Горки…

Шума људске среће

Чехов није само описивао живот већ га је и мењао – подсећа у својим есејима Владимир Набоков. – Пожуривао је изградњу првог московског јавног дома (с библиотеком, читаоницом, салом и позориштем), бринуо да Москва добије клинику за кожне болести, уз помоћ сликара Иље Рјепина основао је Музеј сликарства и лепих уметности у Таганрогу, покренуо је изградњу прве станице за биолошка истраживања на Kриму, скупљао књиге за школе на Сахалину, изградио три школе за сељачку децу близу Москве, подигао звоник и ватрогасну станицу за сељаке…

На неки начин, Чехов је био фасциниран градњом. По његовом мишљењу свака градња увећавала је суму људске среће. И још нешто: као лекар, за време епидемије колере на Kриму, сам је бринуо о људима у 25 села!

 

pulse.rs

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име