Ти си Христос, Син Бога живога – Матеј 16:16
Један иконописац је једном приметио: „Моји онлајн пријатељи спадају у две категорије: уметници и иконописци. Уметници деле фотографије својих слика, непрестано хвалећи једни друге. Иконописци се, пак, стално свађају једни са другима.“ Ово је веома проницљиво запажање. Заиста, бурне дебате, које се редовно јављају на разним веб страницама и форумима које посећују иконописци, постале су заштитни знак таквих интернет места. Несугласице се углавном распламсавају око пута развоја савремене иконографије, односно да ли икона треба да буде МОДЕРНА или мора да остане ТРАДИЦИОНАЛНА, да ли треба избегавати или подстицати копирање икона и да ли креативност уопште треба да буде део иконописа.
Као детету, моја омиљена књига била је Чаробњак из Оза. Тамо, током целе приче, два главна лика – Страшило и Лимени – воде бескрајну дискусију о томе шта је важније за човека: срце или мозак. Они ускачу у ову препирку у свакој прилици, чак и када њихови поступци доказиво указују на неопходност и мозга и срца.
Нешто у том смислу сада се дешава у области иконографије. Одговори на горња питања су очигледни. Да ли икона треба да буде традиционална? Наравно да треба. Избегавање традиције може дати слике Спаситеља као америчког Индијанца или Мајке Божије са фудбалском лоптом, да наведемо само два примера.
Да ли икона треба да буде модерна? Несумњиво. Сваком значајном временском периоду прошлости одговарао је специфичан иконографски стил и јединствен поглед на икону. То је, просто, природно и другачије не може ни бити и разлог је због чега икона пресађена из неког другог доба често изгледа као имитација.
По мом мишљењу, питање је много дубље. Било би помало површно изјавити да икона МОРА бити ово или НЕ СМЕ бити оно; било би заиста тешко рећи шта икона МОРА бити. Практичније је погледати шта икона заправо ЈЕСТЕ.
Пре неколико година дошао је свештеник из Гродна да од нас наручи иконе за иконостас. Он је генерално давао иконописцима широку уметничку слободу, уз само једну одредбу: желео је да његове иконе буду насликане у стилу Рубљова. Таква преференција је добро позната иконописцима. Израз „стил Рубљова“ је нека врста магичне речи коју изговарају многи клијенти. Са гродњенским свештеником смо се договорили да одаберем неколико икона као узоре који ће ме водити у раду. Затим сам направио избор који је укључивао Хиландарску икону Спаситеља из 13. века, византијску фреску Спаситеља Мануела Панселиноса, икону Спаситеља из манастира Ватопед и још неколико фотографија дела која, попут ових које сам управо поменуо, нису имали икакве везе са Андрејем Рубљовим, али су били веома изражајни у смислу лепоте и уметничке визије. Приликом следећег сусрета са свештеником изложио сам узорке пред њега, а он је са потпуним задовољством одговорио: „Да! То је управо оно што сам имао на уму”.
Ова епизода показује нераскидиву везу између традиционалног и модерног.
Ови узорци икона су сликани у различито време и на различите начине; лица се такође значајно разликују једно од другог. У ствари, посматрајући иконе у поређењу, разлике постају још израженије. Ипак, поглед на било коју од ових икона не оставља нас у недоумици о томе Кога видимо пред собом: Господа Исуса Христа; нити имамо осећај да нешто можда није на месту.
Напротив, свака од ових слика има огроман утицај на сваког гледаоца. Пресуда о овим иконама је практично једногласна – иконописци и историчари уметности, сликари и свештеници, критичари и обични људи слажу се да на ремек дела хришћанске уметности гледају и из уметничке и из духовне перспективе. Иако различити иконописци, из различитих периода, сликајући у различитим стиловима, сваки од њих је произвео неоспорно лепе слике Исуса: једну али на много начина; јединствену, али исти; савремену, свом времену; традиционалну, у Цркви.
Одатле закључак: упркос привидним разликама, све ове слике (несумњиво представљају врхунац иконописа) имају нешто – одређени квалитет – заједничко што гледаоцима даје непогрешиво уверење да се налазе у присуству ПРАВЕ иконе.
То нам, пак, омогућава да говоримо о постојању одређеног критеријума применљивог на аутентичност иконе, колико год да га је тешко и неухватљиво дефинисати. Али мој пример са избором иконографских ремек-дела за гродњенског свештеника сугерише да би се такав критеријум, у ствари, могао бар делимично конкретизовати. Ако се то односи на поменута ремек-дела, може бити релевантно и за друге иконе.
Ово је кључно питање: шта тачно чини тај одређени квалитет?
Критеријум
Коментаришући преписивање у иконографији, отац Игор, свештеник из Минска и сам иконописац, приметио је да „Нема копија икона; свака икона је ОТКРИВЕЊЕ”. Наравно, ово поставља питања: да ли је уопште могуће дефинисати тако деликатну ствар као ОТКРИВЕЊЕ, и које аспекте треба укључити у резултујућу дефиницију?
Не може се одговорити у неколико једноставних речи. Са неким иконама све је лако: један поглед на Искупитеља са звенигородског деесиса, осетите да је то заиста ОТКРИВЕЊЕ. Али са већином икона, ствар је далеко компликованија.
Овде би било умесно подсетити се речи у епиграфу овог чланка, одговору апостола Петра на питање нашег Господа „Шта кажеш, ко сам ја?“ – „ТИ СИ ХРИСТОС, СИН БОГА ЖИВОГА“.
Можда ова линија крије кључ за разумевање много тога о Цркви, укључујући и канонске текстове: у тим текстовима су рани хришћани видели слику ЖИВОГ БОГА, распетог и васкрслог из мртвих. И то је оно што је најдрагоценије у Цркви. Управо је ПРИСУСТВО Бога Живога оно што издваја Хришћанску Цркву од других религија и других заједница. И управо то ПРИСУСТВО можемо уочити у Светом писму као и практично све остало у црквеном животу. Икона није изузетак у овом погледу.
Иконична слика се састоји од много једноставних елемената: потеза, пруга и мрља, док се различите боје добијају разним комбинацијама минерала и жуманца. Узети одвојено, ниједан од ових елемената сам по себи не носи никакво уметничко – а камоли духовно – значење. Али када се ови елементи споје у одређену комбинацију, дешава се чудо: потези, пруге и мрље престају да постоје и видимо Лице Бога Живога како гледа директно у нас. То је исто толико чудо колико и слика Живог Бога која произилази из једноставних речи јеванђељске приче.
Управо овај задатак – спајање мноштва разнородних видљивих елемената у лик Бога Живога – може се дефинисати као главна сврха иконописа.
Како се то може постићи, ако уопште може? – Сигурно не техником или методологијом. Стил је од релативно малог значаја, јер историја хришћанске уметности нуди много примера који се разликују у стилским или техничким аспектима. Ниво техничког мајсторства је дефинитивно битан, али његова улога ни у ком случају није одлучујућа. Постоји много примера икона које су беспрекорно насликане из техничке перспективе, али без живота. И, напротив, има доста естетски несавршених приказа који ипак поседују непроцењив квалитет.
Још једном долазимо до закључка да је критеријум веома тешко дефинисати. На крају крајева, то зависи од личне перцепције — али та перцепција, као што ћемо видети, није укорењена у субјективној стварности, колико у откривењу Бога срцу. Као што се може видети из претходног примера са избором најбољих иконографских модела, ово функционише. Људи, било да су „близу” иконе или „далеко” од ње, у различитим иконографским сликама могу да виде и осете присуство ОБЈЕКТИВНЕ ИСТИНЕ у мањој или већој мери.
Задатак иконописца је да пренесе ову објективну истину, али они то могу само сопственим субјективним опажањем. Стога би било прилично занимљиво истражити шта је тај лични (субјективни) приступ икони.
Иконописац
Пре неколико година дизајнирао сам нешто попут алгоритма за креирање икона. Заснован је на мом сопственом радном искуству, али како се испоставило, практично сви иконописци мог познаника су пратили сличан алгоритам. Процес је подељен у четири фазе, при чему свака узастопно води у следећу.
Фаза 1 се зове „Бриљантно!“ и покрива почетак новог пројекта. Пуни сте енергије и креативних амбиција. Чини се да сте КОНАЧНО стекли јасно разумевање ШТА да сликате и КАКО; све невоље које су постојале раније биле су само неизвесна фаза, али од сада ће ствари бити сасвим другачије. Да, спремни сте да померите планине.
Фаза 2 прати Фазу 1 и зове се „Каква ноћна мора!“ Тачно усред посла, одједном са ужасом схватате да не само да нисте успели да спроведете чак ни мали део својих амбициозних планова, већ из неког разлога имате потешкоћа да сакупите вештине које су биле тако природне и лако доступне у прошлости.
Што води директно у Фазу 3 познату као „Господе, помилуј“ – позив Ономе који има истинску моћ да створи икону.
Све се обично заврши у фази 4, или „Хвала Богу!“: посао је коначно обављен, па чак и ако није испунио првобитна очекивања, барем није лошији од вашег „уобичајеног“.
Након тога, следи привремена фаза током које постепено полажете право на власништво над оним што никада није било ваше у почетку, стижући до „Преображеног!“
Иконописац мора да маневрише кроз читав низ парадокса током креативног процеса. Најважније од њих је како, и у којој мери, помирити лични приступ са Божанским деловањем. Одређивање тог степена у великој мери зависи од сликара.
Парадокси прате сваког хришћанина од самог почетка. За то постоји чак и крилатица: „Јеванђеље је саткано од парадокса“. Хришћанство је слобода у служењу. Нови завет није правилник, већ КЉУЧ за разумевање како поступити у одређеној ситуацији. Слобода је мистериозни парадокс: „не користи своју слободу да се угађаш грешној природи“ (Галатима 5). Први мора бити последњи; господар мора бити слуга, највећи мора бити најмањи.
Најдубљи хришћански мислиоци били су приморани да се боре и формулишу највећи и најдубљи од ових врста парадокса. На пример, како ујединити две наизглед неспојиве ствари — божанску и људску природу?
Не би било претерано рећи да је цео живот хришћанина заснован на таквом парадоксу. И чешће него не, ово деликатно балансирање између два пола, зачудо, испоставља се као једини могући пут напред. Што се тиче парадокса са којима се иконописац суочава, архиепископ Зенон је једном рекао, „иконописац мора да убије уметника у себи”.
Питање би се могло поставити и на следећи начин: да ли је пожељно борити се против индивидуалности и да ли њено уништење треба посматрати као достигнуће?
Одговор се може пронаћи у изузетној разноликости иконичких приказа насталих током протеклих векова. Шта још чини ову ризницу богатства ако не уметничка индивидуалност? А демонстрација такве индивидуалности није спречила стварање ремек-дела; неких горе поменутих чији су квалитети очигледни. Да одсуство индивидуалности није никаква врлина може се брзо утврдити испитивањем огромне количине ‘иконографских производа’ које данас производе бројне фабрике и ‘задруге’ – места где им масовна производња икона на монтажној линији сигурно одузима било какву посебност не нудећи много заузврат.
Све ово представља прилику да се индивидуалност уметника сагледа као саставни чинилац иконописа. Духовна битка је да уметник спречи да његова индивидуалност буде сама себи циљ – да укаже на себе, а не на Христа. Његова индивидуалност је дар од Бога, који му омогућава да својим уметничким изразом на свој начин укаже на једног правог човека, Исуса Христа. Када иконопишчева индивидуалност сија више кроз икону него кроз Светлост Христову, то искривљује саму сврху иконописа.
Свака икона има две компоненте: Божанску и људску. Божанска компонента остаје иста миленијумима, док је људска компонента заувек била у флуктуацији у зависности од времена, места, друштвених естетских конвенција или перспективе одређеног уметника.
Како је могуће ускладити садржај иконе и уметничку индивидуалност иконописца? Да таква равнотежа заиста може бити на дохват руке говоре примери горе наведених икона. Наравно, тешко је постићи оно исто савршенство које је успело тих неколико изузетних аутора. Какав је успех за нас достижан може се утврдити само практичним експериментисањем.
Видели смо у другим примерима да толико тога у животу хришћанина укључује проналажење наизглед крхке равнотеже, а и ово може послужити као потврда нашег путовања.
Још један важан аспект који заслужује помен је лично искуство, посебно духовне природе.
Опет, паралела са теологијом би била веома прикладна. Дубока теолошка разматрања не могу се замислити без чврстог личног искуства Једног Истинитог Бога, као ни дубока икона. Реч о Богу биће жива само ако је изговорена из дубине унутрашњег искуства чврсто везаног за самооткривење Бога. Тако је и са насликаном иконом. И теолошко промишљање и иконичка слика могу се упоредити са малим врхом леденог брега чије је главно тело скривено под водом.
Хронологија духовног напретка једног иконописца може се у великој мери пратити кроз хронологију његових дела. По мом скромном мишљењу, иконописац, током читавог свог стваралачког живота, настоји да прикаже само ЈЕДНУ слику Христа – или Богородице, кад смо већ код тога – која се креће ка њима трновитим путем обраслим различитим стиловима, техникама и уметничким перспективама. А свака нова икона је још један потез додат овој једној слици коју је иконописац покушавао да докучи од самог почетка, али која је увек била неухватљива. Проласком времена и сликањем многих икона, слика постаје све јаснија и изразитија. Ова потрага има племенит циљ: да прикаже Бога онаквим какав Он заиста јесте, да очисти Његову слику што је више могуће од свих изобличења и нечистоћа уметничког стила, тренутних личних преференција и других случајних детаља.
Ова потрага објашњава како велики број сличних слика одређеног иконописца, тако и, обрнуто, приметну разноликост у приказима. У првом случају, вероватно је реч о свесној фази у уметничком развоју: плус је то што сликар не жели да урања у крајности и стилске ексцесе. У другом случају, то је резултат интензивног и смелог истраживања.
Мистерија решена у Мистерији: Икона се рађа у Парадоксу
Испоставља се да се само у овом балансирању икона може родити. Икона је традиционална и модерна; она је индивидуална и ослобођена индивидуалности, производ заједничког уметничког трагања и, у исто време, дубоко личног става иконописца. Икона насељава границу ова два света и носи обележја оба.
Изгледа да нема другог начина. Током читаве историје хришћанске мисли, ниједан теолог – ма колико велики – није био у стању да објасни Христа у Његовој целини. Слика Исуса коју су теолози преточили у речи постала је могућа захваљујући непрекидном труду многих посвећених људи током огромног временског периода. Без доприноса једног, не би било достигнућа другог, јер је сваки нови мислилац градио на темељима које су оставили његови претходници и додавао нешто што тек треба да се открије.
Исто видимо и код иконописа. Ако је овде на Земљи преношење Божанске Истине могуће само уз синергију мушкарца и жене, од којих свако поседује своју јединствену индивидуалност, своју јединствену комбинацију талената, као и своја јединствена ограничења, онда се можда и сва иконографија може посматрати као континуирано настојање да се што потпуније и тачније визуелизује и прикаже Један, Истинити Бог. Свака нова икона и свака нова слика су још једна реч, још један мали потез који додаје овом портрету. А губитак таквог потеза узрокује оштећење – једва приметно, али ипак оштећење – уобичајеном приказу.
Овај уобичајени приказ би се можда могао сматрати ЖИВОМ ИКОНОМ Бога и Спаситеља нашег. И процес стварања ове иконе се стога наставља…
ИЗВОР: https://orthodoxartsjournal.org/the-living-icon/
ПРЕВОД: Давор Сантрач
ОБЈАВЉЕНО: 13.03.2022.
