Друга прича је исто тако потресна: сусрет између Христа и апостола Петра након што Га се овај три пута одрекао због страха, уплавшивши се. Христос га не пита: „Да ли ти је жао због онога што си учинио?“ Он му каже: „Да ли Ме волиш?“ И Петар искрено одговара: „Да, Господе! Волим Те!“ Међутим, Христос му три пута поставља исто питање. И одједном, спознавши значај ова три питања, схватајући да је сва очигледност против њега, Петар говори: „Ти све знаш, Господе; Ти знаш да Те волим!“ И Христос га поново прима ме“, међу Своје ученике.
Зар ми умемо овако да поступамо? Зар умемо да поверујемо у то да човек који је према нама рђаво поступио има право да каже: „Да, волим те! Нисам имао довољно храбрости, нисам имао довољно дубине, нисам имао довољно снаге духа, али те ипак волим“, – и све је могуће.
Кад бисмо умели тако да се односимо једни према другима! Кад бисмо само умели да поверујемо једни у друге, да не будемо заслепљени ни људским грешкама, ни њиховим поступцима; да нас не заглуше њихове речи, већ да се ћутке загледамо у људску душу и да видимо у њој потенцијалну човечност, потенцијалну људску величину и да у складу с тим понудимо човеку нови живот, да му понудимо наше поверење – и да га позовемо да живи у пуној мери свог људског достојанства! Кад бисмо могли једни према другима тако да се односимо, све би било могуће међу људима… и за човечанство би наступио нови живот.
Митрополит Антоније Блум, ДАНАШЊИ ЧОВЕК ПРЕД БОГОМ, Беогард, 2008.
Сродство по избору
