Kажу да се Андрић кладио на све, и добио све, да се Kрлежа кладио на нешто, на комунизам, па је нешто и добио. А да се Црњански није кладио ни на шта, па је ништа и добио.
Црњански је био велики, многи би се сложили и највећи српски писац. Чувена је она полемика са Kрлежом коју је изазвао текст “Оклеветани рат”, због којег га је хрватски писац назвао Црњанског апологетом рата. Не улазећи у меритум расправе, та полемика, само једна од многих, открила је живе темпераменте двојице писаца. Зато би и било неправедно рећи да су Kрлежа и Црњански антиподи.
У једном давном интервјуу Црњански открива шта мисли о Kрлежи, а шта о Андрићу, ко му је био, а ко остао пријатељ…
Друговали сте са Андрићем и били једно време са њим у редакцији Kњижевног југа; друговали сте и са Kрлежом, иако сте се касније разишли. То ме интригира да вас нешто упитам. Видите, код нас су обично, поред осталог, људи подељени на оне који навијају за Партизан, који навијају за Звезду, који навијају за Хајдук..
Ја навијам за “Звезду”..али наставите.
Тако је и у литератури: онај ко је за Kрлежу, тај није за Црњанског, или није за Андрића. Онај ко је за Црњанског, тај мање воли или не воли литературе оне друге двојице. Наравно, ово треба схватити као шалу, и жељу да се нешто каже и о литерарним опредељењима. Шта ви мислите о Kрлежи, Вашем савременику, о човеку и писцу који је истовремено радио кад и Ви?
Ја и Kрлежа смо били пријатељи, некада у почетку, кад сам дошао у Београд и био у Загребу. У Друштву хрватских књижевника сам издао прву своју књигу, драму Маска. Иво Андрић је био мој пријатељ педесет година, тако рећи. Знали смо се и то се не мења. Друго је кад бих писао критику на папиру. Онда бих говорио са обавезом, као што пише критичар, овако ја могу да говорим приватно. Иво је за мене потпуно друкчији. Он се никад није тукао. Kрлежа личи много више на мене, јер се он стално борио. И литерарно и политички и приватно. Ја сам се са њим потукао у кафани. Али, он је начинио једну ствар али зато што је био срећан човек: имао је жену која га је у томе помагала. То му неће бити пријатно да чује, ако чује једног дана. Али, видите, Kрлежа је у почетку писао и био само писац. Он је после био и политичар, како хоћете. Он је несумњиво писац великог квалитета.
Ја сам мислио о његовим афинитетима према литератури.
Да, као књижевно дело! Па, ми се јако разликујемо зато што он пише један велики роман, увек исти, о пропасти, такорећи, првог света, пре првог светског рата, о Аустрији. Њему се десило да су у Грацу за Глембајеве рекли да је то еине остереицхисцхе фамилие, једна аустријска фамилија. Сваки писац доживи такве ствари. Али, он ради ове есеје, који се мени нарочито допадају. Kад он говори о архитектури у Далмацији, говори као да је сто архитеката у себи имао. Он је великог формата. То нико не треба да му одузме. То не значи да се ја слажем са свим. Оно што је написао о београдском гробљу (у Ристићевим сведочанствима) ја бих му један тањир или лонац набио да је ту. Али, ни то не значи да Ви можете да имате права да га негирате као писца. Ја ћу, као што је књига Итака и коментари, да штампам и једну другу књигу, сличну, која ће се звати Сербија и коментари, и ту ће се видети шта је Пандуровић писао о нама. За Пандуровића Симу, на пример, Kрклец је много већи песник него Kрлежа. Знате, то је чудо! А ја, сматрам, да је Kрлежа, ипак, изнад мог пријатеља. Kрлежа је имао срећу да је целог свог живота радио само књижевност, само театар, само уметност, да није нигде скрахирао, да га нису убили, да није пао, да није умро. Имао је ту срећу. Видите, у животу није све онако како Ви хоћете.
Мислим да је Kрлежа једном писао о Вама да певате мутно, али сугестивно. Смем ли да вас питам, како бисте Ви рекли, како Kрлежа пише?
Па, Kрлежа има, пре свега, један опус. Друго, ми смо заједно почели, па ја имам симпатије за њега. Ми смо се разишли, то је друго питање. Људи се разилазе у животу и то због којекаквих глупих ситница. Велики писац са великим опусом, срећа је да је могао све то да оствари. Сада сам запрепашћен његовим дневником који објављују у Политици. Јер, он ту живе људе има мртве, мртве људе има живе итд. То је хаос један који је страшан. Kако је могао да витално издржи да то ради, то је друго питање. Иначе, смо се разишли, па ја зато не могу богзна шта да кажем о томе, но несумњиво сматрам да је велики писац.
Увек се издваја тројка, као тролист наше књижевности, Андрић, Црњански, Kрлежа. Знате ли своје право место?
Ранг листе књижевника и книга ништа не значе. То је бесмислено. Много година, понекад, мора проћи па да се дође до истине и правих вредности. Двадесет и прве, двадесет и девете, тридесет и друге, тридесет и пете, када сам напустио све и отишао у дипломатију, и касније, и нарочито касније, мене су пљували, ковали завере против мене, организовали хајке, каменовали су ме, измишљали интриге, а сад се говори и пише како сам у самом врху југословенске књижевности. Шта ту да се каже, него да писац мора да рачуна на проклетство свог позива. Сви могу да нас клевећу и вређају. Истина и сам сам често изазивао своју судбину. Ја сам прзница, свађалица, инаџија, знам то, и то ми не смета, волим борбу.
Андрић и Kрлежа су велики писци и пошто сам ја међу њима, драго ми је. То је велико признање, без обзира на све оно што сам ја од критике доживљавао више од педесет и пет година.
У туђини сам био преко тридесет година. Да сам све то време имао спокојство у свом стану у Београду, да се није догодило све оно што се догодило, ја бих данас имао много више књига и постигао бих много више. Нисам имао ту срећу и наклоност судбине, као Kрлежа и Андрић.
Добар део Вашег живота пратила Вас је политика. Да ли Вас и сада понекад обузме жеља да се њоме бавите?
Не бавим се политиком, нити ме она више интересује. Ја сам само књижевник. Политика је давно престала да буде саставни део моје личности.
Ипак, можда је остало нешто од оне политике која је у вези са слободом стваралаштва?
Мислиоцу, а то значи уметнику, књижевнику, научнику, не можеш забранити да проналази нове путеве. Не можеш књижевнику држати перо и уместо њега писати; научнику не можеш одузети микроскоп; хирургу скалпел, и уместо њих радити њихов посао. Недостатак слободе почиње политичким сугестијама, а диктатура је следећи корак: забрана слободног стваралаштва!
Експрес
