„А Исус му рече: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе. О овим двема заповестима виси сав Закон и Пророци.“
(Матеј 22:37-40)
Познати руски свештеник отац Андреј Ткачев, коментарише: „Хришћани имају две заповести. Прва је љубав према Богу, а друга љубав према ближњем. Најпре је неопходно волети Бога. Примарна је љубав према Богу. Полазимо од љубави према Богу. Није на првом месту љубав према ближњем, него љубав према Богу. Шта је комунизам? То је потпуна ликвидација прве заповести. Кажу: „Не мораш да волиш Бога, али мораш да волиш свог ближњег. Одбацићемо прву заповест, а другу напустити и тако ћемо саградити рај на земљи. Ипак, у стварности, све што икада добијете од овога је гулаг.”
Секуларизам је инверзија хришћанства. Настоји да негира Божанско откривење, задржавајући принципе и парадигме које су чврсто зависне од њега. Човечанство може да пронађе пуноћу и сврху само када прво и најважније поставља Божје као примарно и најважније.
Ништа добро не може доћи када се светиње жртвују у име бриге о ближњем. Права хришћанска љубав према ближњем је љубав према Богу и Његовом Царству изнад свега.
Наше физичко постојање је пролазно. Богат или сиромашан, здрав или болестан, сваки човек ће напустити овај физички живот и потпуније ући у вечност. Дакле, права хришћанска љубав је да се чврсто држи јасног откривења Истине у којем људи могу бити изнад свега, „рођени одозго“.
Ако ми као хришћани живимо у овом поновном рођењу, онда ћемо, без обзира на наше тренутно физичко стање, наследити вечни живот. Овај Живот не зависи од овог пролазног, оштећеног постојања.
У ствари, хришћани су позвани да буду спремни и вољни да изгубе овај живот ради Христа и тако пронађу прави живот (уп. Мт. 16:24 и даље). То јест, ако морамо да жртвујемо здравље и монетарну стабилност за Божје ствари, то је вредно тога. И да, чак и очекивано од хришћанина.
Увек је оно што је од Бога и љубав према Њему постављено као крајњи призив човечанства. Јер, чак и да су сва зла овога света искорењена у овом пролазном постојању, каква би нам корист била ако бисмо изгубили Царство Небеско?
Али знамо да људи никада неће створити „рај“, иако се труде да то учине. Као што је горе речено, покушај човека да изгради рај без Бога завршава се гулагом. Како отац Ткачев упозорава, када прихватамо секуларну инверзију стављања физичког благостања изнад духовног, прихватамо анти-логику овог доба.
Многи свети људи и жене који су патили у прошлом веку под разним секуларним „рајевима“ упозоравају нас хришћане на опасности стављања наводне „љубави према ближњем“ изнад „љубави према Богу“.
Такав глас је архиепископ новодивејевски Андреј, блажене успомене. Рођен је у Русији и у неком тренутку је побегао након што су комунисти преузели власт почетком 20. века. На крају је дошао у Америку где је и преминуо. Он има да каже ове трезвене речи које би било добро да слушамо. Иако се обраћа „руским“ православцима у Америци, принципи које разрађује важе за све.
„У Америци нема Стаљина, нема комунизма, нема прогона против Цркве. Стога би емигранти који не познају стварни духовни живот могли помислити да православни живот у Америци треба да буде идеал православног живота и да треба живети као што овде живе стари руски емигранти. Али да ли су наши руски емигранти овде нашли оно шта је прави идеал хришћанина — побожност, стицање мира срца кроз покајање? Да ли су пронашли ону елементарну стварност каква Црква треба да буде и са којом човек одлази у живот вечни – светост, чистоту, трезвеност?
Авај, чини ми се да живот не само неправославних Американаца, већ и православних Руса тече не по законима Цркве, већ по принципима хуманизма. Многи од оних који себе сматрају православнима заправо су хришћани само по форми, али живе по сопственом схватању, поштујући само заповести свога тела.
Амерички живот, са својом ситошћу и удобношћу делује изванредно у прилог прихватању хуманизма. И стога није зачуђујуће да лаици често постављају захтеве својим пастирима да иду „у корак с временом“, а пастири често испуњавају те захтеве.“
Хуманизам, међутим, поставља као примарно – физичко постојање.
Учиниће све да га сачува.
Нажалост, и у време блаженопочившег архиепископа, многи православни су били вољни да угрозе светиње Божије да би сачували телесну удобност и благостање.
Он наставља: „Али верско-морални темељи се не мењају; зашто би се онда свештеници мењали? Против савременог човека боре се иста искушења, исте страсти и заводљивости које су искушавале људе пре хиљаду година. Грех остаје грех заувек, и не мења се ни јота, ни наслов Христовог закона: „Небо и земља ће проћи, али моје речи неће проћи. Тражите најпре Царство Божије и правду његову , а све остало ће вам се додати.“ Најважније је створити чисто срце и таквим га одржати.“
И он износи ово отрежњујуће запажање: „Наш црквени живот се одвија највећим делом споља; заборавља се унутрашњи живот. Поново је слоган хуманизма у нашем времену: „Изгледај као хришћанин, али живи по законима тела.“
Како онда да чувамо своја срца од лажне „љубави према ближњем“ (која је много пута само лепа маска за прикривање нашег самољубља) коју секуларни хуманизам промовише као ново јеванђеље? „Љубав“ која тражи и оправдава да се Божје жртвује за „добробит“ човечанства.
Богољубиви Архиепископ има за нас овај савет: „Догмати вере, сама вера нам се откривају, и нико од нас у то не сумња; али исповедање вере мора бити у побожности. „Нико није добар осим Бога самога“—ово је да се оно што је Божје држи у части. Божије је оно што мора бити наша брига; мора да уђе у све аспекте нашег живота – личног, породичног, јавног… Живети на такав начин да оно што је по Божијој вољи има првенство, има част да је то прва, главна ствар у вашем уму који мора бити у Богу.”
Да бисмо истински волели своје ближње, морамо пре свега да чувамо и чврсто се држимо онога што је Божје.
Када га волимо изнад свега и држимо оно што је од Њега у највишој почасти, тада ћемо истински волети ближњега.
Али никада не можемо рећи да волимо своје ближње тако што угрожавамо заповести које су од Бога.
Јер тиме у стварности мрзимо свог ближњег.
Јер без дубоке вере у Бога и Његове светиње – како се људи могу спасти?
Отац Захарија Линч
ИЗВОР: https://inklesspen.blog/2020/09/25/the-inverted-commandments/
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено:26.06.2022.
