Ми живимо у погрешном свету. Човек је рођен слободан и храбар. Али наша невоља је у жељи да се сакријемо и заштитимо од природе која нас све више и више присиљава да се прибијемо једни уз друге. Ми општимо не зато што волимо да општимо, не зато да би уживали у општењу, него зато да не би било толико страшно. Ова цивилизација је погрешна ако се наши односи граде на таквом принципу.
Сва технологија, сав такозвани технички прогрес који прати историју, у суштини ствара протезе – он продужава наше руке, изоштрава вид, омогућује да се крећемо веома брзо. И ово има принципијелан значај. Ми се данас крећемо неколико пута брже него у прошлом веку, али од тога нисмо постали срећнији. Наша личност, наша, да тако кажем, персоналити, ушла је у конфликт са друштвом. Ми се не развијамо хармонично, наш духовни развој је толико заостао да смо већ жртве лавинског процеса технолошког раста. Ми не можемо да изронимо из ове бујице чак и ако бисмо хтели. На крају крајева, када се код човечанства јавила потреба за новом енергијом ради технолошког развоја, и кад је човечанство открило ову енергију, тада се оно није показало морално спремно да је искористи за своје добро. Ми смо као дивљаци који не знају шта да раде са електронским микроскопом. Можда њиме закивати ексере, рушити зидове? У сваком случају, постаје јасно да смо ми робови овог система, ове машине, коју је већ немогуће зауставити.
Затим, на плану историјског развоја ми смо толико почели да не верујемо једни другима, да не верујемо да једни другима можемо помоћи (мада се све чини да би се преживело заједно), да ми сами, свако од нас лично, заправо не учествујемо у друштвеном животу. Личност нема никакав значај. Краће речено, ми губимо оно што нам је било дато од самог почетка, – слободу избора, слободу воље. Ето, зашто ја сматрам нашу цивилизацију погрешном.
Руски филозоф и историчар Николај Берђајев је врло прецизно запазио да у историји цивилизације постоје две етапе. Прва је историја културе када је развој човека мање-више хармоничан и заснован на духовној основи, и друга, када почиње ланчана реакција која није потчињена вољи човека, када динамика измиче контроли, када друштво губи културу.
Шта је Апокалипса? Као што сам већ рекао – то је слика човекове душе са њеном одговорношћу и обавезама. Сваки човек проживљава оно што је тема Откривења светог Јована. То јест, не може да не проживљава. И на крају крајева зато, управо зато, ми можемо рећи да су смрт и страдање у суштини једнаки ако страда и умире личност, или се завршава циклус историје и умиру и страдају милиони, зато што човек може да поднесе једино ону баријеру бола која је њему доступна.
