На Првом васељенском сабору пре 1700 година цар Константин је задужио јерусалимског епископа Макарија И да пронађе место Исусовог васкрсења и подигне величанствену базилику.
У древној Никеји, данашњем турском граду Изнику, пре 1700 година, оци Првог васељенског сабора поставили су фундаментални богословски темељ. Они су унели Христово божанство у Символ вере и разјаснили важна питања за заједнички датум Васкрса. Али сусрет епископа и богослова није само богословска прекретница у црквеној историји. На обали Асканског језера епископ Макарије И задобио је почасно првенство за своју епископију јерусалимску – и поврх тога, добио царску наредбу да се пронађе место васкрсења: Господа Христа То је, такорећи, био почетни знак за изградњу цркве Гроба Господњег, данас најважније богомоље у Јерусалиму и свету.
Нико не зна тачно одакле потиче сам Макарије и када је рођен. Вероватно би исто тако тихо нестао у историји да епископ римске колоније Елије Капитолине (како се у то време звао Јерусалим) није кренуо на отприлике 1.500 километара дуго путовање до Витиније у Малој Азији са више десетина других сабрата из Палестине. У Никеји је срео Константина, римског владара који је пружио државну заштиту хришћанству након дугог периода прогона – сусрет који се и данас може видети у Јерусалиму.
Од око 314. године Макарије И је био епископ у месту Исусовог страдања и васкрсења. Али он је био административно потчињен Јевсевију. Епископ Кесарије Палестинске, главног града римске провинције Јудеје, био је и митрополит палестинске епархије са надлежношћу над својом сабражом епископима. Ова подређеност је била трн у оку Макарија. Некако разумљиво: Кесарија Палестинска је несумњиво била важан трговачки и лучки град и такође је била прелазна тачка за апостоле. Само Исус сам вероватно никада није крочио у њега. Јерусалим је, пак, био град спасења, без којег би, по апостолу Павлу, вера била узалудна.
Спор о епископском првенству настављен је пошто је цар Диоклецијан реорганизовао провинцију. Али тек је у Никеји подлегао притиску Јерусалимаца. Канон 7 Сабора доделио је јерусалимском епископу почасни положај међу митрополитма, не доводећи у питање права митрополита кесаријског. Међутим, требало је да прође више од једног века и још три васељенска сабора пре него што Јерусалим буде уздигнут на ранг патријаршије: владика Јувеналије је на Халкидонском сабору (451) ово задобио.
Што се тиче друге бриге Сабора, да се пронађе место васкрсења, тешко је утврдити ко је на чија врата куцао: цар епископима или обрнуто. Хришћанска историја спасења морала је постати видљива и опипљива у Јерусалиму – за цара Константина начин да ојача хришћанску веру као средство јединства у свом царству, за епископа Макарија физичко истицање богословског значаја његове епископије.
Ко год да је покренуо ту тему, Константин је дао налог Макарију да тражи место васкрсења. То се већ догодило, одговорио је, али је Адријанов Јупитеров храм стајао изнад тог места. А њенгово рушење је било незамисливо без зеленог светла кесара.
Цар пристаде, владика поче да истражује. Према предаљу о цаеици Мајци Јелени, он је пронашао Христов гроб У два писма Макарију цар је наредио да се изгради базилика и такође је позвао епископа да не штеди новац и труд.
Грађевински подвиг у Светој земљи
Сазнања о овим догађајима дошла су до нас преко поменутог митрополита Јевсевија Кесаријског. „Богољубиви цар“, каже се у Јевсевијевој „Вита Константини“, веровао је да „мора учинити много величано видљивим и часним за све“ и наручио је „огромни споменик“: црква Васкрсења над гробом Христовим – названом Црква Светог Гроба
Макариос није доживео завршетак договора с царем о подизању цркве. Вероватно је умро две године раније. Међутим, Света земља и посебно Јерусалим доживели су грађевински процват, који је надахнуо све више хришћанских споменика. Црква Рођења у Витлејему, на пример, неколико деценија касније, Аја Сион на гори Сиону у Јерусалиму као место силаска Светог Духа, црква Вазнесења на Маслинској гори или Гетсиманска црква у подножју Маслинске горе…
Са немачког превео протођакон Радомир Ракић
kathpress
