Ако ли случајно овдје заноћим петком,
Знајући да раном зором нећу никуд,
Боље да ми чело просвирају метком
Но да трпим немир што је у тјелу свуд.
Само зађе ли Сунце за розе хоризонт,
Који овдје од смога ријетко се види,
Мозак, срце и душа изађу на фронт
И боре се у мојим грудима у тишини.
На Сињајевини метар је снијега,
Сунчани Дурмитор зове у походе,
А ја сам овдје, у сред ничега
Па немир почне кроз груди да боде.
Боре се тако мозак, срце и душа
И на крају око једног се сложе
Срце ће морати да се слуша!
Следећи викенд у планину! Може!
literaryworkshopkordun.com
