Ове године се навршило 110 година од упокојења овог, како су га савременици, а пре свега, књижевни критичари, називали „светитеља грчке књижевности“. Грчки нобеловац Јоргос Сеферис га је назвао једним од највећих грчких прозаиста. 
Александар Пападијамандис (1851-1911) је рођен у сиромашној свештеничкој породици на острву Скијатос. Од детињства свом душом пригрлио је истину православне вере и остао до краја веран свом избору, а својим књижевним делом ју је и посведочио. Имао је и дар познавања језика којег је умножавао преводећи са руског, енглеског и француског језика. Превео је на грчки језик велики број класика. Први је превео роман „Злочин и казна“ Ф.М. Достојевског.
На српски језик је мало превођен и, колико нам је познато, само је Задужбина манастира Хиландар пре десет година издала две књиге. „Чудо“ вам са радошћу представља преводе „грчког Достојевског“ на српски.
*
Њена комшиница Зербинио била је највише изненађена тог Божића 187_ када је видела тетку Ахтитсу како носи нову мараму и Иероса и Патрону са чистим кошуљама и новим ципелама.
И то с правом, јер се знало да је тетка Ахтитса била сведок продаје мираза своје ћерке на јавној лицитацији како би отплатила дугове свог безвредног зета, што је била сиромашна и удовица и што је одгајала своје унуке сирочиће прибегавајући чудним пословима. Она је била један од оних људи који никада немају срећну паузу у животу. Њена сусетка Зербинио је жалила сиромаштво старице и двоје сирочади. Али једва да је и сама имала новца да им помогне и да им буде утеха.
Покојни Барба-Михалиос, који је претекао своју жену Ахтисту на путу до гроба, имао је срећу да није видео тегобе које су се стуштиле после његове смрти. Био је добра душа – само да је још увек жив, јадник.
Двоје деце, ‘наши изгубљени’, Јоргос и Василиса, потонули су са својом шкуном и удавили се у зиму 186_ . Шкуна је изгубљена са свим телима на броду – каква трагедија, каква судбина! Не бих пожелео тако страшну ствар ни за једну добру хришћанку.
Њен трећи син, беспосличар, нерадник, отишао је у иностранство и живео је, кажу, у Америци. Отресао је прашину са својих стопала. Да ли га је неко видео или се чуо са њим? Неки сународници тврде да се оженио у тим крајевима и узео, говорило се, франачку невесту, девојка која говори енглески, странкињу која речи грчког не зна. Тешке ли судбине! Али – шта можете? Можете ли проклињати своје дете, своју крв и месо?
Њена ћерка је умрла рађајући друго дете, остављајући Ахтитсу да наследи два сирочета. Такозвани отац био је и даље жив (колико далеко могу да иду његови бескрајни захтеви?), али, заиста, каква глава породице, какав лењивац! Играч карата, пијаница, „обдарен“ бројним другим „врлинама“. Причало се да се поново оженио на другом месту, како би повукао још једну породицу, нитков! Људина!!!. . . Добро, нашла je мужа, али каквог мужа!? (са клетвом на глави!). . .
Шта је друго могла да уради? Гурала се колико је могла, покушавајући да заради за живот сирочади. Како жалосно, чемерно!
У зависности од годишњег доба, сакупљала је биље, резала винову лозу, брала маслине, радила као надничар. Скупљала је арбутус бобице за прављење ракије. Неколико струготина од цеђеног грожђа овде, тамо мало кукурузне љуске, све је коришћено. Затим у октобру, када се преше за маслине отворе, узела би лимену мерицу од педесет драма и мали бокал и отишла до резервоара где је талог депонован и скупљала уље из седимента. Тиме би прикупила довољно уља да њен фењер може горети годину дана.
Али, тетка Ахтитса је примарни приход имала од сакупљања кукуруза. Сваке године у јуну узимала би чамац, испловила и прешла на Еубеју. Издржала је презриво име „жена чамац“ које су друге жене бациле на њу, јер се и даље сматрало срамотом да жена плови морем. Тамо, заједно са осталим сиромашним женама, скупљала је жито које је падало са снопова комбајна и при утовару колица.
Годину за годином, сељаци Еубеје и њихове жене ругали су им се у лице: „Хеј! Ево сукњи! Поново су се вратиле сукње!“ *
Али би се стрпљиво, тихо сагнула, покупила пала зрна богате жетве Еубеје, напунила три или четири вреће, целе годишње залихе за себе и двоје сирочади, које је дала на поверење, у међувремену, на бригу Зербинији и отпловила назад у њено приморско село.
Осим што су ове године на Еубеји подбацили усеви. Маслине су лоше родиле на острву где је живела тетка Ахтитса. Лозе су пропале, а кукуруза, чак и бобица арбутуса скоро да није било; свуда около усеви су пропали.
Онда, пошто невоље никада не долазе саме, наступила је тешка зима над тим северним крајевима. Већ од новембра када једва да би јужни ветар почео да дува или кише падају, пали су снегови. Једна снежна непогода би престала, а одмах би кренула друга. Понекад је дувао сув северни ветар, још јаче набијајући снег, који се на планинама уопште није топио. „Очекивало се више.“
Старица је управо успела да на леђима пренесе пар шака сувог дрвета из јаруга и шумарака — довољно да издрже две-три недеље — када се спусти тешка зима.
Отприлике средином децембра дошло је до кратког промене времена и појавило се неколико бојажљивих сунчевих зрака, сијајући као злато на вишим крововима. Изјури тетка Ахтитса у шуму како би унела дрва за огрев док је била прилика. Сутрадан их је зима све још жешће притиснула.
До Божића није било ни једног лепог дана, ниједне јасне закрпе неба да се види, нити зрака сунца. На Бадње вече је дувао продоран северни ветар, „носач снега“. Кровови кућа били су затрпани снегом. Престале су уобичајене уличне игре и грудвање. Та зима није била за играње.
Патуљасти кристали су висили са кровова као зрело воће, али ни комшијски јежеви више нису имали апетит да их поједу. Двадесет трећег увече, Иерос се вратио кући из школе пуне весеља пошто се настава завршавала следећег дана. Чак и пре него што је скинуо школску торбу, гладно је отворио орман, али није нашао ни корицу. Старица је отишла напоље, можда да нађе хлеба. Јадна Патрона је седела погрбљена близу огњишта, али огњиште је било хладно. Копала је около по пепелу, размишљајући у својој детињастој једноставности (имала је само четири године, јадна девојчица) да огњиште значи топлину, чак и ако није било упаљено.
Али, пепео је био мокар. Капи воде од отопљеног снега, можда захваљујући неким тајним и пролазним сунчевим зрацима, процурела су кроз димњак.
Иерос, који је имао само седам година, био је на ивици суза не нашавши ишта да утоли његову глад. Отворио је једини прозор, који је био једва три распона длана широк. Цела кућа, са ниским плафоном, преградним зидом и својеврсним поткровљем, била је само око две руке у ширину од пода до плафона.
Иерос је подигао столицу до камене прозорске даске, попео се на столицу, подупирао се левом руком на отворени капак и, дохвативши се смело према стрехи, испружи своју десну руку и одломио леденицу од „сталагмита“ који је красила кров. Почео је да га сиса полако и са задовољством, и даде један и Патрони да једе. Јадници су умирали од глади.
Нешто касније вратила се стара Ахтитса носећи нешто умотано у грудима. Иерос, препознајући из искуства да се груди његове баке никада нису без разлога надимале, скочи и потрча до њених груди, завуче руку и крикну од радости. За то вече, иако помало строго, бака је ‘сачувала’ комад хлеба — ко зна колико би морала да моли и моли за то да није. Али шта не би урадила, које жртве не би поднела за љубав оно двоје деце која су два пута била њена, њеног детета деца!
Ипак, није хтела да им се потпуно препусти и да буде превише мека са њима. Дечака је назвала „Иерос“ јер је носио име њеног ‘иероса’, што ће рећи, ‘старца’, покојног Барба – Михалиоса, чији име ју је болело чути и изговорити наглас. Несрећна девојчица названа је ласкавим именом Патрона, ’као осиромашена дама која је била’, пошто није могла да издржи да чује Аргиро, име њене ћерке које је она завештала и сирочету док је лежала на самрти након што је родила девојчицу. Осим ових малих надимака, није давала друге знаке нежности за два јадна створења, али је обезбеђивала њихове свакодневне потребе и штитила их колико је могла.
Многострадална старица припремила је кревет за двоје сирочади да спавају, легла поред њих и рекла им да дишу испод покривача да би се загрејали.
Изговарајући неистину, али желећи да буде истина, обећала им је да ће сутра Христос донети дрва и хлеб и котлић који кључа на ватри. Лежала је будна до иза поноћи, размишљајући о својој горкој судбини…
(1889)
*Тканина сукњи које су носиле жене са Скијатоса више је личила на тканину Европљанки, за разлику од тешких традиционалних ткања Еубејских жена.
- НАСТАВИЋЕ СЕ –
ИЗВОР: https://deniseharveypublisher.gr/assets/0000/0372/PAPADIAMANTHS_-_The_Gleaner.pdf
ПРЕВОД НА ЕНГЛЕСКИ: Elizabeth Key Fowden
ПРЕВОД НА СРПСКИ: Давор Сантрач
Објављено: 20.01.2022.
