Видех те ноћас како шећеш по мом рамену,
међ’ крововима, ко предео разливена,
а месец крвав, ослепљен у пламену,
цери се из чаше, дрзак ко опомена.
И рекох себи да те више виђати нећу
у сенкама и дрвећу.
Рекох збогом младости и пролећу,
ал’ видех те ноћас како шећеш ми по рамену,
препознах те по ходу и хировитом ти прамену
што ми усне дражи.
Видех те ноћас, а ти реци, слажи
да ниси била ти.
Виђах те и такву, непоколебљиву и стамену,
ал’ зар нисмо такви помало сви,
каткад стабљика ражи,
каткад исклесани у камену?
Видех те ноћас како шећеш ми по рамену
и пружих руку да додирнем ти браду,
ал’ пркосна си и брза, летиш
док ја падам ко киша по овом опустелом граду.
Видех те ноћас…замршен у сећању.
Пружам руку и дах и корак;
што више пружам, мање ме желиш.
Јак сам и горак
увијен у твом прамену,
а ти?
Ко ћелија се делиш,
нестајеш са светлима
у једном од домова…
на његовом рамену.
literaryworkshopkordun.com
