-Хајде бјежи одавде- подиже руку као да ће је ударити. Жена изненада покри рукама главу као да је очекивала кишу удараца по себи и једанко тужно настави гледати, клатећи се читавим тијелом. Дјечака као прије неколико мјесеци при случајном сусрету са њом, погодише те утучене очи те трапаво завуче руку у џеп и извадивши бонбону умотану у жути целофан пружи ка њој рекавши
-Немој плакати, ево ти бонбона – држао је малу дјечију руку у ваздуху кад осјети снажан ударац његове мајке и бонбона одлетивши паде на земљу која је мирисала на свјежину.
-Пребићу те Данило што бјежиш од мене! Чекај само да те кући дочепам, враже мали- сиктала је жена која се нашла између њих двоје. Око њих се ширио мирис мајчине душице и босиљка коју је врућ вјетрић разносио широм поља.
-Није она опасна мама,она је само тужна- рече дјечак плачним гласом и јецај обузе његово малено тијело. Жена над хумком се врло узнемири и пружи руке ка дјечаку као да га жели утјешити.
Друга жена је љутито снажно удари по руци и звук ударца се помијеша са све гласнијим плачем дјечака.
-Остави га лудо једна, даље руке од њега- преплашено и гневно завика жена, гурајући дјечака себи за леђа.
-Шта се овде дешава- оштро упита свештеник испречивши се између двије жене.
-Зашто вичете и тучете ову жену- строго је упита посматрајући је пламеним погледом у коме се простирала стварна љутња, а затим управи смирен поглед на сироту жену која је једнако сједила на гробу
-Ко си ти сестро? Зашто си овде на гробљу намјесто у колони-
Жена га је посматрала узнемиреним и плашљивим погледом кривећи уста у неку аветну гримасу и наново покри главу необично дугим и лијепим прстима на којима су се црнили прљави нокти.
-Она је луда жена каже моја мама- извири дјечак иза мајчиних леђа брзо изговоривши те ријечи као неку мантру и опет се склони иза њених леђа.
Свештеник погођен тим ријечима пружи руку ка уплашеном створу и пригушеним тоном благо рече
-Дођи сестрице, хајде устани – обухватајући је испод пазуха она се поче бранити и вриштати попут рањеног и у замку ухваћеног вука. На тренутак је изгледало да ће се његов покушај подизања жене са тла претворити у неко чудно гурање два тијела. Час је она њега гурала испуштајући неке високе гласове час је он њу покушавао придићи и привући свом тијелу. Дјечакова мама је нешто довикивала али ни једно од њих двоје не обратише пажњу на њен пискав тон. Свештеник је смиравао и упорно сваки пут испочетка одизао а она једнако уплашена попут љигаве рибе клизила из његових руку, и сједала на земљу њихајући тијело као у неком болном заносу. Након дужег времена обоје задихани, мокрих и ознојених тијела престадоше да се гурају. Жена- дјевојчица као да се уморила пружи руку ка црној одори и допусти му да је подигне.
Читава ситуација је изгледала потресно и човјек је привуче себи прелазећи руком преко њене улепљене и ријетке косе над којом се вијорио замршен реп попут неке чудне старе заставе.
Шшш- умиривао је његов глас и она се млитаво препусти том умирујућем звуку и покретима руке потпуно нијема и тиха.
У међувремену су сви сељани пришли гротескној сцени и негодовали да је коначно вријеме да се та протува отјера. Откако је она дошла њихово село више нема среће нити родних и богатих година. Она је донијела несрећу у њихове животе а суша већ трећа година упорно црпи и пости њихове оранице.
Свештеник се нагло окрену и скоро војничком наредбом заповједи да ућуте. Изненађено и скоро увређено заћуташе жмиркајући очима и погледавајући час у њу час у њега.
-Како се зове ова несрећница- потресено упита гледајући у првог човјека пред собом.
-Није она никаква несрећница већ демон- незадовољно се огласи човјек и свештеник пречу његову изјаву.
-Зна ли неко како се зове ова несрећница – поново упита наглашавујући ријеч “ несрећница“.
Из реда иступи човјек са платненом капом на глави и смирено, готово пријатељски рече
-Нисмо сигурни оче како се зове, али покојни прота јој је дао име Марица. Појавила се овде прије десет година готово ниоткуд. Била је као и данас рашчупана и мршава само много чистије робе на себи. Не знамо ни ко је довео нити ко је оставио, нити како је дошла баш у наше село. Тумарала је селом изгубљено као да је притисла нека мука. Први је запазио наш прота Бранко и покушао сазнати нешто али она не може да говори. Само мумла и покрива руком уста. Тражили су по општини да ли јој неко зна поријекло и родбину али ни полиција ни народ ништа не сазнаде. Тако начелник рече да остане овде са нама и да јој нађемо неки смјештај. Прота и протиница су је одвели код себе и нахранили, кад су је окупали изгледала је истина потпуно другачије, скоро нормално. Онда смо јој направили неку брвнару и донијели неких судова, стари шпорет и неки намјештај да буде ту, али њој свеједно ништа не значи спавати у штали или брвнари. Често су је сељаци налазили да ноћива у штали и тјерали у њену кућу, али се она опет враћала и ходала тако беспутно по читавом селу. Међутим неки су почели прмјећивати да им краве пресушују и немају довољно млијека, да се телад на породу угуше, да једноставно несрећа долази са њом. Село нам је изгубило род и богату љетину како је ова Марица ушла у ово наше село. Говорили смо проти да је отјера али он није желио чути. Хранио је и протиница је често ишла да јој очисти брвнару. Али нема се ту шта ни чистити оче кад она скоро ни не залази у њу. Тумара тако около и доноси нам несрећу…
-Доноси несрећу зачуше се скоро сви у глас – и Марицу поново обузе страх. Покушавала је да се извуче из свештеникових руку и побјегне.
Свештеник је чвршће притисну уз себе говорећи молитву која се пољем ширила попут јутарње свјежине у муклом и тихом селу.
Од благодати очеве молитве заћуташе сви а поједини се и побожно прекрстише оборених глава гледајући у протин гроб.
-Знате ли што вас је свладала несрећа браћо и сестре- рече свештеник након дуге, побожне тишине.
-Реци нам попе Илија,што нас је задесила несрећа- огласи се онај човјек са платненом капом,растресено посматрајући несрећну жену која је наликовала неком страшилу у пољу, гледајући их благим, мирним очима плавим као небо без иједног облачка.
-Несрећа вас је задесила јер сте ви несрећни – суморно одговори човјек у црној мантији која му се обавијала око ногу час скривајући црне ципеле час их откривајући и излажући сунчевој свјетлости.
-Несрећни сте драги људи јер сте самога Бога годинама тукли и тјерали од себе. Ова жена је као дијете, коме она може наудити? Бог вас посјети те давне године и одлучи да остане са вама, а ви га као прије двије хиљаде година не препознасте већ Га попљувасте, ишибасте и разапесте. Сваки шамар који сте овој сестри нанијели надодали сте нов трн на главу Христа Спаситеља који је крвљу био обливен због трновог вијенца који му безумници насадише на Његову свету главу. Посјетио вас је браћо и сестре јер вам је вјеровао.Вјеровао је у ваша срца да ћете љубављу дочекати његово чедо и чекао је довољно дуго да се сјетите шта очекује од вас. А када се нико од вас сем проте Бранка и његове честите супруге, није сагао да јој руку да, онда вам је поморио стоку, осушио љетину и зауставио кишу, да се сјетите шта од вас тражи. Али нико, нико од вас- повишеним гласом то напомену- не препозна Бога у овој сиротици. Знате ли која је грехота и какав је гријех бити немилосрдан! Знате ли шта је Господ поручио или сте то тек тако примили без љубави у срцу? Сјећате ли се да је рекао
-Ко у моје име нахрани и напоји најмањег међу вама, нахранио је и напојио мене-
Допиру ли вам те ријечи до мозга луде главе и сујеверјем залуђене!?- готово очајно прозбори свештеник па врло пажљиво погледа у сироту жену пред собом и загрли је снажно док му је лицем прелазила милост и сузе које су се задржавале на густој, црној бради.
-Захвалимо се сви Богу на овом дару -рече гласно потресен. Примимо је у своје окриље као самога Бога и видјећете како ће ваше село за кратко вријеме постати надалеко познато, срећно и богато- рече као да се обраћа некој невидљивој а снажној сили .
Сељани окупљени око протиног гроба сметених израза лица, готово ништа не схватајући али ипак вјерујући ријечима сесоког свештеника, почеше да се крсте и испрва несигурно а потом све гласније понављаху за њим молитву захвалности Богу на великим даровима које шаље људима.
Марица ништа много не разумијевајући, хитро покрену руку покривајући уста неком дјечијом стидљивошћу и невином кретњом попут дјетиње, сагну се и подиже бонбон са протиног гроба. Пружи је ка Данилу и нешто налик срећном осмијеху прекри њено мусаво лице. Замириса босиљак пољем и дашак врућег вјетра зањиха свјеже цвјеће на протиној хумци.
-Видиш мама да није опасна, рекао сам ти да је само тужна- весело се огласи Данило, дјечак милог и готово светачког израза лица.
-Ћути сине , ћути. Сви се огријешисмо о сиротицу – замишљено и далеко проговори жена привукавши дјечака уз њене скуте.
Облаци се навукоше изнад врелих људских глава и паде снажан љетни пљусак односећи тежину августовске жеге и болног, напаћеног срца једне сиротице.

 

 

КРАЈ

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име