– Ено је она што је зову луда – изненада ускликну дијете од око шест година, упирући прстом у жену која им се лагано приближавала. Мајка га прекори тоном у коме се и није јасно осјећао прекор, њен тон је више наликовао скривеном слагању и одобравању, неголи, грдњи какву је требао примити.
-Ћути сине, може те чути- опомену га мајка благо му стежући зглоб ручице, као да се плашила да му жена која је долазила у сусрет, може наудити. А жена која им се приближавала, наликовала је неком великом, напуштеном дјетету које је веома усамљено и изгубљено у неком другачијем свијету. Иако је то била жена четрдесетих година, наликовала је више дјевојчици него дјевојци. Накривљен реп скупљен поврх главе, објесио се попут откинутог клипа кукуруза, док је остатак рашчупане и умршене косе, наликовао некој чудној и остарелој шубари, златне боје. Ходала је безбрижно скоро поцупкујући, пребацујући тежину тијела са једне ноге на другу. Како се све више приближавала тако се са њених усана чуло неко полугласно мрмљање, рекло би се као да се свађала са неким. Мајка покуша да одвуче дијете на другу страну, али она баш управи смјер у том правцу те немајући куд, несигурно пође у сусрет тој прилици од које су сви у селу помало стрепели. Свеједно што никада никоме није наудила нити могла угрозити било чију сигурност, сељани ко сељани, пуни неких предрасуда, сујеверја и страха, често су је заобилазили а неријетко и тукли, као залуталог, старог безопасног курјака. Погледи мајке дјечака и њени се сударише. Жена – дијете је знатижељно и отворено осмотрила лик жене преко пута себе и начинила смијешну кретњу од које се дјечак весело засмија. Кривила је главу час у лијево час у десно као купац који процјењује робу и постиђено покри рукама уста, гледајући час њу ,час дјечака који се још весело смијао њеним забавним гестикулацијама.
-Хајдемо сине- нагло и оштро подвикну мајка на тренутак уплашивши дјечака који је простодушно гледао у жену мирних и врло жалосних плавих очију. Послушно крену за мајком која га је више вукла, цимајући га за ручицу док се он окретао за приликом која је остала стајати, једнако кривећи главу и гледајући за њима. Нешто тајанствено испуни дјечије срце и он забринуто упита мајку
-Зашто се сви боје ове луде жене кад не изгледа нимало страшно? –
Мајка га изненађено погледа затечена синољевим питањем па ни сама не знајући одговор, брзо рече
-Ко зна таквим особама шта може пасти на памет. Причају да је можебити опсједнута, а такви знају и да убију! Чујеш ли, може и да те убије- оштро и строго подвикну мајка повративши сигурност. Бјежи од те луде, јеси ли ме чуо!?
Дјечак несигурно затресе главицом у знак одобравања и обоје у ћутњи наставише пут. Још кратко је мислио о прилици коју је доживио као неку велику дјевојчицу, кад га прену мајчин глас док му је пружала чоколаду, отворену прије неки трен и увијену у сребрни станолин. Он прими посластицу из мајчине руке и задовољно уздахну, ситним зубићима гризући ред по ред чоколаде, заборавивши на сусрет и жену која је остала на путу знатижељно их гледајући док је руком покривала уста.
Од тог кратког сусрета је прошло више мјесеци и дјечак је и заборавио сметену жену, смијешних кретњи. Памтио је њене очи које су се уплеле у његов ум.
Тог дана ће један врло жив и јединствен догађај, обиљежити много живота у једном те истом дану.
Наиме, село је остало без старог проте Бранка који је умро на ногама, служећи Свету литургију Богу и људима. Док је припремао Пречасне дарове, срце га издаде и Бог га себи узе. Оставило је то баш трага у душама сељана. Неки су били видно растресени и оплакивали смрт вољеног проте који их је и крстио и вјенчавао, исповједао и тјешио, пресјецао колаче за славу, сахрањивао и читао опела за покој душа. Опет, било је оних који су се врло уплашили и гласно набрајали невоље које ће село ускоро задесити, јер таква смрт “ није баш по Богу“ и не ваља се прекинути литургија. У неке се дубоко увукла вјера да „Бога има“ и да нас сваки час вреба смрт ,жељели ми то видјети или не и да морамо чисти у срцу бити ако хоћемо достићи Рај. Истини за вољу, није баш честа ситуација да свештеник у сред Свете литургије умре и потпуно је разумљиво изгледало комешање и шапутање сељана једних са другима. Са уцвељеном и уплаканом протиницом договараше дан сахране. Нико од њих није имао одговор на питање ко ће опевати њиховог проту и очитати парастос. Најближи свештеник је био удаљен два села од њиховог. Остаде на протиници да се чује са владиком који ће одредити новог свештеника за њихово мало и врло лијепо село.

 

 

 

 

НАСТАВИЋЕ СЕ…

4 KOMENTARA

  1. Jako me je zainteresovalo šta će dalje biti. Slutim da bi ona mogla neku važnu ulogu da odigra u ime prote. Možda progovori u bolu ili ozdravi. Portal Čudo je zaista čudo, toliko dobrih stvari sam nalazio ovde i nalazim.
    Da li je ova žena nešto ranije objavljivala, o Jasenovcu? Rekao bih da je isto ime i prezime, ali niti sad kod vas mogu da nađem tu objavu priče, u više nastavaka je išla, niti mogu ovu ženu da pronađem pod ovim imenom na javnim mrežama. Želio bih da stupim u kontakt sa njom, možete li mi pomoći?

    • Tek sada vidim ove komentare ispod teksta. Gospodine Srđane, hvala Vam na lepim rečima i praćenju portala. Jeste, ja sam autor priče „Bijela dugmad“ koju je i portal „Čudo“ prenio, pored još nekih portala.
      Na fejsbuk platformi se predstavljam kao
      Alex Saška i ja Vas pozivam da mi pošaljate zahtev za prijateljstvo ukolikk želite, pa çemo iskomunicirati u mesindžeru, ako Vas nešto više zanima. Zahvaljuejm.

  2. Леп и врло топао наратив. Писац веома живо описује радњу да сам стекла утисак да несрећну жену из приче видим и све људе око ње. Чекам наставак
    Поздрав

    • Hvala Vam najlepša. Vaše reči su podsticajne i kod mene bude želju da i u buduće moje pisanje, moje drage čitaoce pobuđuje na lepe misli i razmišljanje. Hvala Vam od srca.
      Moj rad možete pratiti na fb.profilu pod imenom
      Alex Saška.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име