Александра Гајић: ЛУДА МАРИЦА (други део)

Тихо дремљиво сеоце навикнуто на спори точак живота и своје становнике, доби неуобичајену живост и јутро освану некако другачије. Осјећало се то у ваздуху. Као да се брзо провукло и шмугнуло међу буково дрвеће, свјежину јутарњег ваздуха замјени спарина дневне жеге и припеке. Сељани су дочекивали новог свештеника који је добио премјештај у њихову парохију. Прота је већ два дана лежао у капели и почеше се плашити да би се могао осјетити ако још дан – два остане лежати не сахрањен. Августовска врућина је пуном снагом пржила кожу. Ауто се зауставио пред малом,бијелом црквом и из њега изађе висока,мршава фигура у дугачкој црној мантији. Зажели им помоз Бог и они, један по један, радосно прилазише по благослов. Тамна прилика им се учини врло пријатна и убрзо придоби њихово повјерење. Обавише редом све по обичају и прота нијем и затрпан земљом остаде да лежи, док су се остали на челу са свештеником кретали према старој, прилично удаљеној кући, која је претстављала парохијски дом, да се како обичаји налажу, попије и поједе за покој душе њиховог проте. Нико од њих не запази усамљену женску прилику која се крупним кретњама примакла хумци и као под великим теретом сагла и сјела на свјеже посуту земљу. Нико од сељана то незапази до дјечак који се окренувши гласно рече

– Мама, мама ено опет оне луде жене. Ено је на гробу сад сам је видио. –
Жена се неочекивано усправи па покривши руком чело да би боље видјела рече као за себе
-Богме јесте она. Шта ли луда тражи тамо,Бог је неубио. Хоће ли шта учарати или уништити, мајко мила. Откуд се баксуз појави данас, није то добар знак.-
-Идем је ја отјерати- одважно рече дјечак и истрже се мајци из руке.
-Данило, враћај се вамо Данило- врисну жена тако снажно да читава колона застаде и погледа у њеном правцу. Она је и даље уплашено викала покушавајући стићи дјечака који је необично брзо грабио корацима и све доби слику неке смијешне сцене, неприкладне и недостојне чина какав се одвио прије само десетак минута. Она је викала и саплитала се покушавајући стићи дјечака а он се очито забављен том неочекиваном јурњавом тако весело смијао час се окрећући да види докле је мајка стигла, час гледајући у правцу гробља коме је хитао. У једном тренутку стиже до свјеже хумке и затече погурену жену која се читавим тијелом клатила пресавијена, цвилећи попут претученог и напуштеног пса кога су оставили самог на гробљу.
-Хеј луда жено што ћеш ти ту – благо упита дјечак насупрот томе покушавајући да заузме опасан став тијела, какав заузимају одрасли када су врло љути.

-Пребиће те сељани,хајде бјежи одатле- настављао је са наредбом која је наликовала објашњавању са неким неразумним другом.

Жена над хумком је и даље била пресавијена читавим тијелом испуштајући јецав и болан звук, готово несвјесна икога око себе. Чудан и замршен реп на сред главе се нехајно клатио подсјећајући на исфуцан и накостријешен ћуранов врат. Остатак разријеђене косе се под врелим дахом врућине фино помјерао личећи на тек остригану и покошену меку траву. Подиже поглед према тршавом дјечаку и он се сусрете са два крупна плава ока из кога су као два мала поточића лијевали танки млазови суза, попут два мала извора воде, остављајући размрљан црни траг на њеном мусавом лицу.

НАСТАВИЋЕ СЕ…