Униформисани војници са псима вучјацима који су им мирно и послушно стајали уз ноге, ужурбано и нестрпљивим гласовима су прозивали пуним именима и презименима, прво мушкарце. Показивали су им вагоне у које су их гурали дршком пушке. Након тога ,читали су имена и презимена жена и дјеце које су такође одвајали у мрачне и хладне вагоне дугачког воза. У вагонима су биле породице и до три генерације. Било је жена са великим стомацима које само што се нису породиле. Било је малих беба које су много плакале. Дошао је ред на мајку и мене. Чуо сам наше име и презиме

-Јелена и Бошко Митровић

Мајка је тихо рекла – Овде смо-

Угурали су нас у вагон који је већ био препун , а затим су се тешка ,клизна врата уз тресак затворила. Било је веома мрачно и хладно. Нечији лакат ме је бо у око и покушавао сам да се помјерим, док ме је мајка чврсто држала за руку, као да се плашила да може да ме изгуби. Резак плач неке бебе ми је парао уши и желио сам да престане да плаче. Воз се након неког времена покренуо и чули смо писак и клопарање точкова. Први пут сам био у возу о коме сам слушао у причама моје мајке, која ми је обећавала да ћемо се једном возити и да ћу кроз прозор посматрати љепоту Славоније и гледати житна поља како се таласају са тежином зрна пшенице на себи. Наслућивао сам бистрином дјечијег срца, да ово није та обећана вожња и јако сам стегнуо мајчину руку, која је постала непријатно хладна и влажна. Мало по мало смо се навикли на мрак и почео сам да разазнајем ликове. Кроз пукотину на вратима, слабашна свјетлост је допирала и помало обасјавала простор вагона који је постао полумрачан. Вожња је била дуга и тешка. Воз је повремено стајао и споља су се чули гласови, псовке, јауци и плач жена и дјеце. Плашио сам се и почео сам и ја плакати. Мој плач се мијешао са плачем друге дјеце коју мајке нису успјевале да утјеше. Нека дјеца су тако заспала и само тихи јецаји су се чули повремено. Један дјечак је непрестано говорио како је гладан и упорно је тражио да једе. Мајка га је тјешила често понављајући како ћемо брзо стићи. Остале мајке су ћутале и покушавале направити што удобнији положај у немогућој ситуацији. Били смо готово нагурани једни поред других и мене је почело болити тијело. Недостајао нам је ваздух. Наједном однекуд из ћошка вагона, чуо сам нешто налик жуборењу воде. Цијелом вожњом сам осјећао жеђ али сам ћутао. Нисам желио да мајку растужујем,знао сам да нема воду код себе. Свакако није могла да ми помогне. Помислио сам да неко има воду и пожелио сам да је тражим. Након неколико тренутака, ништа се више није чуло. Осјетио сам влажну топлоту на ногама и убрзо се у преврућем вагону почео ширити снажан воњ амонијака. Схватио сам да је неко мокрио. Сви су ћутали и нико се није бунио, без обзира на ужасан запах који је гребао грло.У наредним данима то жуборење сам тако често чуо, и сам сам пуштао воду низ своје ноге. Панталоне су се сушиле и квасиле на мени.
Готово да смо се навикли на смрад амонијака и фекалија. Мања дјеца су оједена мокраћом упорно плакала. Беба која је на почетку пута непрестано плакала, све тише и тише се чула. Заспала је.
Помислио сам – макар се њен крештави плач утишао. – Био сам умирен због тога. Као да сам тог дана, у тој далекој и дугој вожњи, порастао у одраслог човјека који не смије више бити дијете.
Након ко зна колико дана вожње у којима нас нису пуштали ван, тешка врата су се уз шкрипање отварала. Свјетлост која је изненада грунула унутра, заслијепила нас је. Бољеле су ме очи од дневног свијетла и рукама сам трљао суве и отечене капке. Један војник је пришао и гласно опсовао обраћајући се другом војнику.
– Како смрде ,као пси! Тјерај то напоље.-

Израз тог младића никада нећу заборавити. Неки злокобан осмјех му је сво вријеме титрао на танким уснама и дохватио је за косу старицу која је згрчена сједила крај врата. Извукао је ван. Чуо сам болни јаук и молбу да је не дира за ту руку јер је боли. Он је ухватио баш за ту руку и вјештим покретом је изврнуо у лакту и поломио. Јасно сам чуо кост када је пукла и запамтио сваку црту њеног лица и ужас у очима. Онесвјестила се од бола а он је шутнуо ђоном чизме,извукао пиштољ из корица који је висио око струка и пуцао јој у главу. Окренуо се према нама и са нескривеним задовољством рекао
– Овако ће проћи свако од вас ко не буде послушан овом режиму. Излазите ван- продерао се загледан у младу жену у дубини вагона.
-Ти,ти ,излази ван- урлао је са луђачким сјајем у очима.
Погледао сам и препознао жену чија је беба онако дуго плакала. Одједном сам постао свјестан да се беба дуго није чула, и последње чега се сјећам у вези ње, био је све тиши и тиши плач.

Млада жена са мршавим образима на којима су најуочљивије биле крупне очи пуне туге, гледала је потпуно одсутно у њега и њихала бебу у наручју док јој је израз лица био тако мек и брижан. Беба је била модра у лицу. Умрла је ко зна кад мајци у наручју, која је без воде и хране, преплашена као сви ми, остала без млијека у дојкама. Беба је отишла гладна згрчених усница и отворених очију. Гледала је у мајку која ју је непрестано њихала.
-Излази ван- поново се продерао и ускочио у вагон газећи наша тијела док је пружао руку ка њој. Ђоном чизме згазио ми је прсте руке и почео сам гласно да плачем, покушавајућ да извучем руку. Тежина тијела и бол су били несносни. У једном тренутку притисак је нестао и схватио сам да је извукао мајку и мртву бебу ван вагона. Она није испуштала бебу из наручја и сво вријеме се њихала, као да је успављује. Отргао јој је из наручја, и бацио на влажну и хладну земљу. Мајка је испустила болни крик и сагнула се да узме њено мртво чедо. Шчепао ју је за косу и свом снагом кундаком пушке, ударио у потиљак. За један трен ока,видјех је са рукама уздигнутим ка небу. Низ врат јој се сливао танки млаз крви и спуштао низ надланицу која је у једном часу као откинута млохаво висила. Челом је ударила у тврду земљу. Разгорачене очи су гледале у правцу њене бебе. Отворио сам усне из којих није излазио никакав звук. Мајка ми је руком затворила уста да се не чујем. Сјећам се да сам је угризао у страху. Није се ни помјерила.

Наредио је свима да изађемо из вагона ,бришући крваве чизме о траву.
Чврсто сам стезао мајчину руку осјећајући како јој тијело подрхтава као у некој тешкој грозници. Наредио нам је да два по два формирамо колону и кренемо за њим. Мајка ме није испуштала из њене руке. Сјећам се како јој је длан био врео и пожелио сам да никад не извуче руку из мог малог, дјечијег длана.
Нисам више осјећао ону несносну жеђ нити бол у руци. Као опијен кретао сам се поред мајке ,не знајући куда нас воде. Осјећао сам се сигуран поред ње.Окренуо сам се и угледао натпис на вагону којим смо довезени. Писало је:

”Труло воће”  

 

 

Наставиће се…

 

Писано по истинитом Надином свједочанству , кћерке Бошка, Јасеновачког логораша,тада, седмогодишњег дјечака

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име