Kоме писах песме – нек не зна се,
само суво грање да презне се
под телом притиска, неодлучно,
као кад се истиска доба туге
из крвотока, да у мраз смрзне се
и не стигне у грло пукотина међу
словима, али прасак тишине страшно
одјекне, па заустави срце
међу боровима.
Ништа је то, и мање од ништа,
то грање, те речи, од станишта до одредишта,
у кругове уписана слутња од страха слутње
неумакла, у сумњи – све је до ћутње
обраћено у пролазно дрско, и мислима
буде одвећ мрско под прстом то време након времена, кад довољно пута завеје капуте, па стресеш се:
Да изостала рука у џепу, одакле је оно
почињала песма, блиско и топло, асинхроно
свирала блискост или страх, не недостаје више,
што је бржи дах удаљавања – од станишта
до одредишта где је некад отпочело ништа
и остала магла спрам тог чудовишта
да ме опет сретне, кад заборавим
коме писах.
Но не осврнеш се, јер куда би с тим бременом – у времену губиш битку са временом, у тишини гинеш од ненаучених
речи и песмом те мртвог проносе стара
слова у мање од ништа, иглицу борова
зашивену за уста. Не осврнеш се, нека
је пусто то боравиште у коме писах за кога
да не зна се – нека светли само ова ватра
у цигарети, нек не гасне жар. И нека пршће
то грање крви, ко срце оловке, мрви, мрви –
нон омнис мориар.
