Недавно смо пријатељ и ја говорили о томе колико га је моје наваљивање и константно причање о џезу мотивисало да заиста послуша, а затим да непрестано слуша џез, иако је био страствени љубитељ техно, транс и новокопоноване стране музике. Чињеница да џез, скоро 150 година након свог настанка, може инспирисати људе да га слушају, и да се, у крајњој линији, саживе са џезом, подстакла ме је да се вратим у дане када сам почињала да слушам, а затим и да свирам џез, и да се запитам, на концу, зашто никад нисам престала да га слушам.
Џез је мртав
Пре петнаестак година, мој професор саксофона ме је, након моје прве изведбе неких етида запитао да ли знам шта је то џез? – „Наравно“, рекох, „то је брза музика са одређеним темпом, свирају је црнци на дувачким инструментима“. – „Не“, рече он, „и немој никад тако да говориш о џезу“. – „Па добро, шта је онда џез?“ – „Не знам. Џез је за свакога нешто друго, али за мене, џез је онај први ваздух који удахнеш ујутру, у пролеће на прозору, и сваки наредни удах постаје ритам који те нагони да се јутром радујеш животу као дете, да си у подне горди шетач са осмехом и смиреним покретима човека који већ све зна, а да се увече заплачеш над тамним небом, свестан своје туге, која није само твоја, већ свачија. И онда неки кажу да је џез мртав“.
Чудно. Дакле, за тог седамдесетогодишњака, џез није стил, већ потреба, и то животна. Па добро, помислим, послушаћу, мада, то је ипак, само музика. Препоруку да прочитам Гетсбија нисам послушала (тада баш и нисам волела да читам, поготово не нешто што има више од 200 страна), али сам зато пустила касету Луиса Армстронга. И данас је слушам. Но, још увек сам то сматрала само музиком, додуше, не мртвом, али ни довољно живом да бих је слушала. Без интернета, потрага за значењем џеза била је, за десетогодишњака, скоро немогућ подухват, па ипак, мој први улазак у библиотеку тицао се џеза, и једне велике црне књижурине, спрам које се Гетсби чинио као кларинетска клапна у односу на читав Dixilend оркестар. Историја џеза.
Плех митови и бибап легенде
Постоји прича да су, након грађанског рата у Америци, поробљени црнци покупили одбачене војне инструменте и тиме добили средства којима ће засвирати ритмове које су већ са собом носили из својих прапостојбина. И заиста, ако послушате неке од првих џез плоча, какве су оне Скота Џоплина, краља Регтајм стила, видећете да су то пре свега звуци црначког обредног плеса и посмртног марша (који је из наше визуре превише распеван и за три чашице ракије). Лука у Њу Орлеансу, стециште бродова са робљем, постаје центар развоја првих џез звукова из којих ће се касније развити многи стилови, као што су Hот Јаzz и Dixilend . Чињеница да је џез настао као потреба за слободом, која је једино била могућа кроз музику, и за одржањем традиције и културе Афроамериканаца, већ је савршен основ за креирање духа времена и духа трајања, но, џез још увек није покрет, већ само звук који се разлеже улицама Њу Орлеанса. Право на афирмацију џеза кроз први снимак нису добили црнци, већ белци, Оригинал Original Dixilend Jazz Band, када су 1917. снимили прву џез плочу која је одмах стекла велику популарност. За то време, на андерграунд сцени већ се развијају нови правци, те су Ма Рејни и Vi Si Hendi зачетници блуза, иноватори који су џез увели у мирније ритмове, са специфичним музичким сплином. Процват џеза, у периоду од 1920 до 1930. године, не тиче се само невероватних музичара који су у то време џезирали широм Америке (Беси Смит, Луј Армстронга, Ђук Елинктона, Теда Луиса, Сидни Башеа), већ и чињенице да је композитор Џорџ Гешвин увео џез на велика врата класичне музике својим композицијама Рапсодија у плавом и Порги и Бес, да су због укључивања црнаца у војску настали бројни џез оркестри, те да је, у доба Велике депресије, џез добио и свој плес, свинг, који је постао плес читавог раздобља културе кризе, која је објединила и богате и сиромашне сталеже. Тако је плех постао начин живљења. Мислили сте да смо ми измислили журке и афтерпартије? Довољно је прочитати о чувеним прославама Хауарда Хјуза и Kетрин Хепберн, те схватити колико је џез ушао, и врло брзо постао доминантан у читавој култури. У уметности, џез је нашао своје место на филму, у позоришту, у књижевности, да би, 40их година постао свеопшти дух кризе, порицања и декаденције. Бени Гудман и Теди Вилсон постају родоначелници златних година џеза, иницирајући, својим грубим и дубоким звуковима Чарли Паркера и Дизи Гилеспија да покрену нов правац у џезу, бибап, који представља суму времена нове кризе, када је рат на помолу, а музика се може чути још само на радију, јер су све продуцентске куће престале да снимају плоче. Но, како је џез већ култура, не више стил или покрет, педесетих година он поново задобија место које му припада на небу музике, кроз стихове, сада већ највећих музичких звезда света.
Џез је ипак живот
Гетсбија сам прочитала тек кад сам осетила да ми фали, сад већ не више музичког, већ културолошког, историјског духа, будући да не можемо схватити издвојене елементе културе, без да познајемо културу у целости. По сећању, које ми је скорије освежио филм, то је једна од најбољих апологија времена у којој се може, бар у основним цртама схватити колики је допринос џеза у добу духовног и материјалног пропадања, расипништва и на крају уништења друштвених слојева. Изузећу своје садашње знање о књижевности и филозофији, о Ничеу и егзистенцијализму, јер, џез Бог никада није доживео кризу, напротив, рађао се у све ширим и другачијим формама, метаморфозирао и надграђивао се, тај Бог је пратио човека, његова расположења и осећања, његову делатност и растрзаност, никад се не одвојивши од оних докова са којих је први пут пошао у духове људи. Тако је Гетсби, у домену књижевности, Чаплин, Неки то воле вруће и Buena Vista Social Club у домену филма (заједно са читавом плејадом глумаца и редитеља који су пратили, кроз филмове и живот, џез културу, или је она пратила њих?) и Жорж Брак и Пабло Пикасо у домену сликарства отворили пут ка разумевању џеза, који ми се указао као нешто што представља читав живот, у стилу мишљења, говорења и функционисања. Живети џез значило би бити слободан, иако заробљен рођењем, бити уметник и импровизатор, зарад динамике и константних новина, као малих изненађења које чуде и тебе самог, бити музичар и плесач над светом, макар и не знао свирати и плесати. Или не?
Џез је ипак нешто друго
Враћам се са факултета, предвече, неког априла. На плеј листи се мењају, као на рингишпилу, Френк Заппа, Реј Чарлс, Ела Фицџералд, Арета Френклин, Нина Симон, Били Холидеј. Ain’t got no, i got life Нине Симон. Живот ми је показао да је он ипак много више, много тужније и срећније, и много чудније. На тренутак ми се поново џез учинио као музика. Угасим плеј листу. Зар Нина сад рече да нема ничега, али да има живот? Да ли сам превелики скептик, заробљен у реалији, заборављен џез дух? Да ли да da hit the road Jack, и никад се не вратим? Ипак, сазнање је дошло само од себе – само ми је надошла она друга страна џеза, туга корења и незаборава, бледог осмеха и разумевања да ни џез, као ни живот, није поскочица, ни увек слобода, најчешће ни радост, али је ипак звук, и ипак је плес, што би значило, обједињено, да је џез некакав унутрашњи мир без претензија да постане спољни, радосни или тужни склоп општења. Џез је унутрашња вибра разиграности љубави Појаве Сунца, и вибра туге Плавог Месеца.
Не знам шта је џез
У крају, ни ја не знам шта је џез. Сав тај џез, овакав или онакав, тужна мисао или срећан крај. Но, јавља ми се она Бајагина, „шта би рек’о Дејвис Мајлс, шта би рекао Kолтрејн?“. Мени су рекли свашта, на страну овог другог дела Бајагиног стиха, коме и није место у овој причи. А шта ће рећи вама који се будете одлучили да после овог чланка пођете путем преслушавања џеза, немојте прећутати, већ само плешите и певајте у ритму космоса.
Александра Батинић
