Глагољиви партицип гризе гротло утробе
Сатеран, желуцу у том лову мутно је
Уплашен, дишеш плитко, напрегнутије
Зеницом скучен у утерус матере.
Начин да изађеш из кутије – садашњи је,
и кутијаш изналазећи начин, без емпатије,
Kотрљаш срце из пета у атаре, заобљујеш
се ватром и огњиш руменије, руке те носе,
(две казаљке од росе), кишом да отврднеш
у гвожђе за кантаре.
Мериш крваво грожђе за ратаре. Мериш
Отекле речи из матере. Љуљаш се, вучеш
у претег вина, у раван њеног изосталог сина,
да буде питко, да буде кћер, да ивер буде
што даље од кладе, реза од резе, немир
од наде. Осилиш ли се, страда апаратура,
укутијаће те, хомо менсура, зато спорије,
што спорије, сада, када је тело најотпорније
померај себе од пресуде до пресуде,
опрезно, попут писара с размаком речи
Буди миран, у рукама времена. Али звечи.
