Све сиромашнији добрим људима,
посрћемо кратким запрепашћењима
као по каменитој плажи задатој
јефтиним летовањем.
Но близина воде потире све: и већ
читамо вести са насловница док
идемо на ручак, уморени пливањем,
попут сна који други препричавају или
присвајају, у осмеху, ничим везаним
за срећу, за шалу, за љубав кад голица.
Ако се осећај празнине и претаче
у немир при сечењу рибе, у страх пред
будућим, неко ће већ понудити чашу пива,
неко ће већ уочити фрајера у купаћем, јефтину
пљескавицу с помфритом, и то ће бити сасвим
довољно да се рупа испуни разбибригом.
Само с тишине на тишину однекуд искоче
по које заборављене очи, каријес што
кратко засмета сладоледу, и зачуђено
гледамо, повремено грчећи капке, себе
у њима, ишчезлим пред светом,
који нас се одавно не тиче.
Фејсбук Александра Батинић
