Тифлологија је наука која проучава развој и рехабилитацију слепих и слабовидих особа. Настала је од грчких речи tiflos што значи слеп и logija што значи наука. Тифлологија је део дефектолошке науке који садржи у себи опште принципе дефектолошке рехабилитације и специфичне дефектолошке поступке васпитања, образовања и рехабилитације слепих и слабовидих особа.
Иако би тифлологија требало да се бави само слепим лицима, јер постоји разлика у перцептивном потенцијалу слепих и слабовидих, ипак, сам термин је проширен и на слабовида лица. На тај начин се третирају проблеми свих лица са визуелним оштећењима без обзира на степен визуелне ометености. Тифлологију можемо повезати са дефектологијом, офталмологијом, психологијом и педагогијом. Непосредну везу има са општом педагогијом, дидактиком, педакошком и развојном психологијом и медицином.
Главна улога тифлологије је да проучава карактеристике лица са оштећеним видом, да проучава путеве и услове компензације, корекције и рехабилитације поремећених и недовољно развијених функција вида, као и да разради методе ране детекције визуелног оштећења у циљу благовременог укључивања ове деце у рехабилитациони процес.

Карактеристике деце са оштећеним видом

Када примењујемо адекватне методе и средства у раду са слабовидом децом треба да познајемо основне карактеристике њиховог развоја како бисмо правилно усмерили своје деловање и тако живот слабовидог детета учинили срећнијим и мање компликованим. Првенствено треба напоменути да су деца са оштећеним видом пре свега деца као и остала деца која немају сметње у свом развоју, што значи да се и она развијају према општој законитости дечијег развитка.
Због оштећења вида ова деца су пасивнија, имају мању покретљивост, незаинтересованост, не могу визуелно да прате понашање људи. Ова карактеристика је најчешћа код слабовиде деце, и наведена је као генерализована карактеристика. Наравно да постоје и случајеви када се и међу овом децом срећу она која су активна и динамична, а такође и успешна у настави.
У основној школи су чести случајеви ученика који имају проблем у видном опажању. Нека слабовида деца имају потешкоћа са визуелном перцепцијом и успешном познавању контура и обриса предмета. Имају и магловиту, нејасну слику пред очима, не разликују детаље, опрезно ходају, теже процењују локацију предмета, при ходању уз или низ степенице пипају стопалима степеник, често се спотичу о неопажене предмете, када посматрају предмет упадљиво се уносе у њега и више приближавају, нервозна су, нестрпљива, површна, а поред тога се брзо замарају.
Осим карактеристика код деце које су присутне због оштећеног вида, постоје такође карактеристике које настају под утицајем средине у којој живе. Наставници у школама за слепе често се жале на то да деца са остацима вида представљају проблем, јер су заправо смештена у условима који им не омогућавају да користе остатак свог вида.
Социјална интеракција утиче на скоро све аспекте развоја. Оштећење вида и неповољни фактори средине негативно се одражавају на моторичке способности, физичку кондицију, емоционални развој, као и на социјалну интеракцију.
Социјална интеракција је двосмеран процес који представља динамичко остваривање веза између особе и околине и подразумева размену емоција, искуства, мишљења и знања и од пресудног је значаја за свеукупни развој, формирање емоција, стицање социјалних вештина и социјалне компетенције. У садејству са неповољним срединским факторима, оштећење вида често негативно утиче на социјалну интеракцију, као битан елемент за развој и функционисање у оквиру осталих подручја. Моторичке способности, физичка кондиција, емоционални развој веома су повезани са свакодневном активношћу која може бити ограничена оштећењем вида и квалитетом комуникације са значајним особама из окружења.
Међу слабовидом децом постоји велики број различитих облика оштећења вида. Због тога је потребно да се систематски приступа проучавању разноврсних карактеристика и својстава развоја личности слепе деце. Треба се водити рачуна о могућностима и стању вида, као и о психофизичким способностима ове деце, да би се у току образовања и васпитања омогућио развој компензаторних процеса и превладале негативне последице развоја слабовидог детета. Слабовидој деци треба осигурати адекватни педагошки приступ у васпитању и образовању, да би им се упркос оштећењу вида омогућило да стекну сва она знања, вештине и навике која стичу њихови вршњаци без оштећеног вида.

Карактеристике адолесцената са оштећеним видом

Карактеристике адолесцената са оштећеним видом су исте као код њихових вршњака без оштећеног вида. У односу на детињство, они такође постају осетљивији и реактивнији, њихова осећања добијају на интензитету и квалитету, остварују искрена пријатељсва, мењају расположење, заљубљују се. На први поглед нема разлика у односу на адолесценте типичног развоја.
Психолошке студије указују на то да емоције особа са оштећеним видом, на основу повезаности емоционалног и социјалог развоја, постоје код свих нас, само су код особа са оштећеним видом већа, а у адолесцентном добу је то још наглашеније. Постоје докази о повећаном ризику да ове особе постану депресивне, незадовољније у друштву, да искажу незадовољство интерперсоналним односима, то прати и доживљај усамљености и потреба за емоционалном подршком. Они у поређењу са вршњацима који виде манифестују нижи степен агресивности, односно, потискују своју агресију (Поповић, 1986). Ово се тумачи као резултат њихове тежње да се понашају на друштвено прихватљив начин. Шимгајева сматра да је код адолесцената са оштећеним видом анксиозност повезана са односима према свом оштећењу, реакцијом околине, нивоом успешности у међуљудским односима, комуникативним искуством и self-концептом (Шимгајева, 2007, према Вучинић и сар.,2013). Самим тим међу њима постоје индивидуалне разлике у доживљавању и испољавању анксиозности.
Такође, неки адолесценти са оштећеним видом могу бити у ризику за појаву депресије и психичких проблема (Јан, Фримен и Скот, 1977). Несумњиво је да адолесценти са оштећеним видом имају више повода за нагле промене расположења, повећану осетљивост, реактивност и друге уобичајене карактеристике емоционалног развоја свих адолесцената.

Аудитивна перцепција слепе деце

Аудитивна перцепција се дефинише као способност примања и тумачења података који долазе до нашег уха у облику звучних таласа кроз ваздух или на други начин. Она игра веома важну улогу у свакодневном животу и присутна је у скоро свакој активности коју обављамо. Такође нам омогућава да се повежемо са окружењем, да течно комуницирамо или да, једноставно, уживамо у музици. Она представља друго рецептивно подручје које код деце представља извор непосредних сазнања из окружења.
Развој слушне перцепције почиње пре краја прве године живота. Код слепе деце аудитивна перцепција и аудитивна пажња су развијеније него код деце која виде. Заправо, недостатак вида доводи до тога да се код деце уместо координација око-рука развија координација ухо-рука, која представља кључ за лоцирање предмета у окружењу. Дуготрајан је процес да се дете научи да повезује звук са одређеним предметима, јер у почетку звукови за дете немају предметно значење.
Аудитивна перцепција има велику важност у учењу говора, усвајању граматичких правила, кретању кроз простор и просторној орјентацији и може се рећи да слушање представља један од најважнијих начина учења за слепе особе.

Говор и језик код слепе деце

Говор представља континуирани процес који је у константном развоју под утицајем различитих фактора. Један од фактора је настава у школи, која обогаћује речник детета новим значењима. Истраживања су показала да говорно-језички развој слепе деце на фонолошком, синтаксичком и лексичком нивоу има специфичности у појединим развојним фазама.
Говор слепе деце је егоцентричан, само-усмерен, а не оријентисан ка споља. Деца имају стереотипни језички исказ и мање је креативан у поређењу са децом типичног развоја. Говор карактеришу ехолалије, такође подсећа на говор деце са аутизмом, јер је креативност смањена, говор је имитиран и неформалан, постоје грешке у коришћењу заменица и тежак почетак разговора. Слепа деца су способна да науче значење одређених речи без директног сензорног искуства као што су „види”, „ (по)гледај”. То би могао да буде доказ да слепа деца имају способност семантичког процесирања информација. Показало се да она могу да извуку закључак о значењу речи, на основу позиције које их заузимају и речи које их прате. Ова деца су ускраћена за визуелни инпут (невербалну комуникацију) и визуелни фидбек. Слепа деца имају бољу вербалну меморију која им омогућава да из ње извуку вербалне експресије употребљене у прошлости и да их примене у истим ситуацијама у садашњости.
Слепа деца често добијају парцијална знања о објектима, пошто им многе ствари и појаве нису доступне чулу додира, и то се може одразити у употреби речи које немају подлогу у њиховом чулном искуству. То су такозвани ВЕРБАЛИЗМИ. Да би се избегло формирање вербализама, у настави са слепом децом је битно давати додатна објашњења. Постоји теорија о значењу речи праћењем синтаксе: деца могу да схвате значење речи, да закључе које је значење неке речи коришћењем правила и граматичких законитости. Лексичка димензија њиховог речника је веома битна ради даљег разумевања и учења. Ширина речника код слепе деце је база за учење Брајевог писма.
Речник се треба богатити свакодневно, одмереним увођењем нових речи уз објашњење њиховог значења. Тако се постиже флексибилно знање у познавању речника, а оно утиче на адекватније учење читања и писања, али и разумевање онога што се чита. Првих 50-100 речи које усвајају слепа деца разликују се од оних које су усвојила деца са видом, зато што за њих други аспекти реалности, примљени помоћу других чула, могу да буду много значајнији него што су за њихове вршњаке који могу да виде. Деца која су на почетку школовања немају обичај да користе речи које за њих немају већег значења. Тек касније, док бораве у школској средини, и друже се са вршњацима, стичу шира лингвистичка и друга искуства и јавља се веће интересовање за језик учитеља, вршњака и осталих.
Сматрало се да због своје ускраћености, слепа деца, тј. особе могу имати потешкоће у употреби конвенционалних гестова и покрета тела које деца са видом користе у конверзационим интеракцијама. Иако раније студије указују на то да конгенитално слепа деца готово и не користе покрете шака и руку у току говора и на тај начин сам говор чине мање експресивним, новија истраживања приказују другачију слику.
Слепа деца користе гестове у приближно истом проценту када су у комуникацији са слепом децом и децом са видом. Ови подаци показују да визуелно искуство није пресудно за развој гестова. Закључује се да оштећење вида нема толико негативног ефекта на развој језика, за разлику од оштећења слуха. Штавише, слепа деца боље модулирају висину и користе гласност у односу на децу без оштећеног вида.
Деца која су слепа уче говорни језик и такође могу научити да читају уз помоћ специјално прилагођеног система писања као што је Брајева азбука и уз помоћ компјутера који скенирају оно што је написано и претварају у говор који слепи потом слушају.

 

 

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име