Сам дух и сам живот су у оковима рачунџијског ума, који, додуше, не жуљају, већ – уљуљкују и милују сујету, лични укус, саможивост, индивидуализам, баналност, уображеност, необразованост. Иако на први поглед изгледа да је тиме довршен процес пасивног нихилизма, процес поништавања лицемерних вредности западне културе, ситуација је посве другачија.
Утемељен је релативизам свих вредности на квази етичким појмовима толеранције, слободе личности, говора мржње… Ресантиман је у потпуности овладао, није се укинуо релативизацијом вредности. Ниче то није сагледао. Култура људи ресантимана је, са пропашћу хришћанског етоса као темеља западне културе, само процветала. Није се десило превредновање, већ апсолутизација ништавила које доноси одсуство вредности.
Како ће се даље ствари одвијати? Шта очекује људе XXI века?
Људско стваралаштво никада неће престати да трага за могућношћу преласка границе зване смрт. Као што смо рекли, човек је биће границе. Он тежи да превазиђе границу, да се оствари у оном безграничном, али – парадоксално – да и даље остане у оквиру граница простора и времена.
Рачунџијски ум је оседлао ову интуитивну и онтолошко-егзистенцијалну тежњу и нагнуће човека, управљајући истима у једном правцу чији се обриси назиру. Медицина, генетика и рачунарске науке заједно нас ипак воде не само привременом рају мреже, у којој се остварујемо као слободна бића – циљ је да постигнемо да се људска свест пребаци као таква на мрежу. Да ли ће то икада бити заиста могуће? Не знам. Али неки привид таквог чега свакако хоће, макар то била само сенка, само бинарни или квантни одраз унутар непоновљивог математичког алгоритма који би одговарао појединачној личности. Тиме би се за једну свест отворио бесконачан низ светова и улога. Нису нам потребне друге планете – можемо их бесконачно имати у оквиру паралелних универзума једне мреже.
Људска свест ослобођена ограничења телесности, вечно на мрежи, у новом универзуму бескрајних могућности. Човеко-бог постаје реално могућ. Апсолутизација моћи и индивидуализма без потребе суочавања са другима. Ослобођени материјалне основе егзистенције бивамо ослобођени и нужности да другога доживимо као ограничење сопствене моћи и слободе. Идеалан свет који може да поднесе бесконачан број индивидуалности.
Ипак, рачунџијски ум, као општа рационалност, мора да се оствари и у сфери посебности неке изузетне интелигенције која ће схватити да мрежа, иако пружа бесконачну моћ, слободу и могућност остварења индивидуалитета, јесте условљена материјалним основама.
Антитеза слободној свести на мрежи јесте апсолутно слободна – али и неусловљена – свест која истовремено делује у оквиру и материјалног света и мреже.
Тиме се дијалектика, као логика овог света, логика Хегела и Маркса, логика рачунџијског ума, остварује и даље унутар стварности.
Апсолутно слободна и неограничена свест може бити само она која је остварена материјално, сједињена са неорганском природом. Киборг, најављен већ блокбастером The Terminator, јесте биће у којем је сједињена свест и неорганска природа, а које у сваком моменту има приступ мрежи. Читава сфера органске природе тако јесте само један од момената једне тријаде у развитку живота. Спој свести и неорганске природе омогућава универзално постојање.
Најновији интуитивни увид у то како може да се развија свест у комбинацији са неорганском природом имамо у серијама Westworld и Raised by Wolves.
Оно што можемо да наслутимо кроз уметничку интуицију у овим екранизацијама јесте да се таква свест нужно развија у смеру апсолутизације индивидуалности. Крајње границе свести ослобођене пропадања биолошких процеса и телесних ограничења не можемо ни да замислимо. То остаје трансцеденција, али трансцеденција којој рачунџијски ум тежи као реално остваривој могућности остварења човеко-бога. Крајња инстанца јесте други закон термодинамике као ограничење чак и овакве егзистенције.
Сама могућност материјалне пропасти не само планете и нашег сунчевог система, већ и читавог универзума, биће последња препрека остварењу апсолутне моћи и слободе човеко-бога. Крајњи логичко-дијалектички стадијум, последња синтеза скоро бесконачног низа супротности, мора бити свест ослобођена свих прерогатива људскости. Човеко-бог мора да се претвори само још у бога који на квантном нивоу треба да испуни читав универзум, да га преобрази или створи нови у којем ће изнова започети читав пут развоја.
Крајњи парадокс тог нагнућа човека, његовог стваралаштва и тежње да буде биће границе ван границе, биће стварање нових граница неког новог света у којем ће човек морати да изгуби себе и оствари се још само као бог – универзални принцип рационалног устројства, Аристотелов непокренути покретач, сопствени извор моћи и слободе који ће сагледати сав промашај апсолутизације рационалности као пута рачунџијског ума ка неограниченој егзистенцији.
Али, да се вратимо Еросу. Ерос и Танатос у свом валцеру, у борби, јесу покретачи историјског развоја.
Ерос је, у филозофији – и не само њој – животворно начело које се супротставља духовној смрти човека. Да ли свест ослобођена материјално-биолошке условљености егзистенције јесте крајња победа Ероса?
Да ли крајња инстанца тог дијалектичко-логичко-разумског развоја човека ка стадијуму човеко-бога у којем човек остаје још само безлични бог, апсолутизована рационалност, представља пораз Танатоса или његов тријумф? Претварајући се у огољену рационалност ослобођену свих материјалних условљености човек губи своју људскост, губи себе као духовно биће. Духовна смрт човека претвара човека у нечовека, у биће одвојено од сопствене суштине, у парадокс постојања без сврхе. То је пут којим ходи рачунџијски ум у жељи да се апсолутизује.
Јер, уколико одричемо смисао постојања и тежимо томе да постојање задобије смисао апсолутизацијом слободе, парадоксално долазимо до тога да разум уништава Ерос, уништава животодавно начело, а слобода као стваралачки моменат егзистенције нестаје у оном апсолутно разумском, у исто време без-умском, што је у оквиру књижевности на маестралан начин показао Достојевски, а то је управо случај – добијамо догађај егзистенцијалне коме у којој савремени човек, човек XXI века, живи. Та кома је предуслов даљег напредовања рачунџијског ума на путу који смо оцртали.
Тако је напредовање у апсолутизацији рационалности унутар историје пут у нечовечност, пут на коме ће се човек претворити у софтвер, у само један алгоритамски код рачунџијског ума, сенку која ће лутати Хадом мислећи да је жива.
Зато пут човечности, слободе, стваралаштва и живота може бити само пут самоскривљене незрелости.
Извод из књиге „Критика рачунџијског ума“, Ковачи културе, Нови Сад, 2021. година
