Љубављу аутора „Чудо“ је добило прилику да објави извод из књиге професора Александра Турукала „У оковима рачунџијског ума (мотивациони памфлет за оне (и нарочито филозофе) у егзистенцијалној коми“ управо изашла из штампе. Аутор књиге, Александар Турукало, дугогодишњи је професор филозофије у новосадској гимназији ,,Јован Јовановић Змај“. Ово дело представља његов првенац у филозофском стваралаштву.
„У оквиру источног хришћанства, нарочито под утицајем Григорија из Нисе и Јована Дамаскина, развило се другачије схватање боголикости човека и схватања природе и извора сазнања као основе слободног деловања . Сазнање је личносно .
Шта подразумева појам личности у гносеолошком смислу? Свакако, појам личности подразумева јединственост и непоновљивост егзистенције као догађаја остваривања слободе. Човек као личност је процес, а не датост идентитета. Човек је процес остваривања слободе, такође, кроз два односа – Ја-Ти и Ја- свет.
Кључни појам везан за овај процес је љубав, али не схваћена само као емоција, већ пре свега као начин односа према себи, другима и свету. Оно Ја, као личност, може да има свој идентитет само кроз непрестану промену остваривања слободног односа према другима и свету. Личност ( Ја), као сама, не може ни да егзистира, јер нема никаквога садржаја који би се конкретизовао као идентитет. Љубав је ту схваћена, управо, управо као начин доживљаја других, и света као егзистенцијалних предуслова постојања личности. Доживети другог, и свет – не као другост већ као есенцијални моменат сопственог идентитета – јесте човеков задатак.
Постати хришћанином значи управо одустати од себе само као субјекта, и усвојити тај, нови и другачији, однос који треба да се оствари као процес остваривања боголикости човека. Однос личност, тј. Ја – свет, је однос је који се не остварује само као сазнајни акт – где се свет схвата као индиферентни објекат, – већ се исти приноси у личносну заједницу са Богом. Теолошким речником говорећи, спасење човека јесте и спасење света.
Ипак, гносеолошки гледано, то остаје акт сазнања узрочно-последичних веза кроз откривање истине о свету, али без доживљаја света као другости, као онога Не-Ја. Истина је препознавање божанских енергија које се остварују у законима природе, али и брига о свету, у његовој просторно-временској датости, као крајњој инстанци остваривања појединачне егзистенције и живота.
За разлику од идеје разума као боголикости човека где нема суштинске разлике између односа према свету и другоме, овде се однос Ја-Ти другачије успоставља, него ли однос Ја-свет. То је однос познања, као засебног облика сазнања другог као предуслова сопствене егзистенције.
Сазнање света и сазнање другог јесу јесу тако два различита облика сазнања – знање и познање. Али, у оба процеса учествују све сазнајне моћи човека – и чула и интуиција и емоције и разум и ниједна нема предност над другима. Идеал објективног сазнања, како се развио на западу под утицајем Аристотелове логике и Платонове гносеологије, преферира разум као спознајну моћ јер само помоћу њега можемо да изађемо из пећине. Поента је да овде пећине нема јер ,,[…] ….оно што руке наше опипаше….“
Тек у садејству свих спознајних моћи човек долази до истине и о себи, и о другима, и о свету.“
Књигу можете поручити преко ФБ странице издавача „Ковачи културе“.