Љето 1958. године
О чича Горану нико од мог друштва није много знао. Сви су били сагласни у томе да се једног дана појавио ниоткуда и да су наши стари зазирали од њега. Тај опрез пренио се и на нас, дјецу. Било је нешто у његовој појави што је будило обазривост у људима.
Кретао се као сјена, нечујно. Видјело се да је некада био висок човјек, али сада повијен и слабашан. Без обзира на временске прилике, увијек је носио оронули црни капут са крагном подигнутом до очију, а на глави црни шешир који је бацао сјенку на његово лице, и само би каткад бљеснуо поглед испод обода. На рукама је имао испуцале рукавице које су му покривале прсте само до пола. Када би год наишао улицом, људи су прекидали све активности и нијемо га посматрали док је он клизио плочником и враћао се некуд у таму, одакле је и дошао. Нисмо знали ни гдје станује ни да ли има породице, нити пак колико је стар и чиме се бави. Од некога смо чули његово име – Горан, као и то да га се сви у нашем крају плаше, било млади било стари.
У више наврата сам, касно ноћу, чуо очеве ријечи које су се односиле на чича Горана, али ипак нисам могао докучити како га је могао познавати. Баш претходне ноћи, отац се, након што смо мој млађи брат Арсен и ја отишли на починак, обратио мајци:
– Вратио се јер жели освету! Знам ја такве као он. Све је то требало уза зид и метак у чело.
– Зар ти није жао човјека? Па већ је изгубио све и пропатио за три живота! Пусти га на миру, неће дочекати ни крај године. Јеси ли видио на шта личи?
– Е, луда женска главо, види се да појма немаш! Па њега у животу држи мржња према мени. Чувај Арсена и Сретена, реци им да се пазе њега. Вјеруј ми, то је највећи олош који је ова земља изродила. Државни непријатељи се никада не мијењају.
– Добро, Живко, нека ти буде! Плаши се сјене од човјека! Ако ћемо искрено, ти и држава сте му узели све. Не би било чудо да те мрзи и да ти жели зло.
– Мучи жено, и зидови имају уши, него спавај, тако си пуно паметнија. Не мијешај се ти у државну ствар.
Тако се завршио разговор, нагло како је и почео, а ја још дуго остах да лежим гледајући у таваницу и размишљајући о чича Горану. Шта је могло бити толико страшно у његовој прошлости да мој отац, чак и сада, зазире од њега? Тата који ради у општини већ неколико година, и који је прије тога радио при државној милицији, а за вријеме рата био истакнути револуционар са статусом хероја у народу. Како се он могао плашити сјене од човјека, како га назва моја мајка? Са тим питањем на памети утонух у сан…
Наредног јутра сам изашао рано на улицу и чекао не бих ли га срео. Ишао је погурен и умотан у свој капут. Искочих испред њега и назвах му добро јутро, али он остаде нијем на мој поздрав. Само убрза корак и продужи као да ме није ни примијетио. Када боље размислим, никада нисмо ни чули гласа од њега. Можда је баш нијем?
Таман што је замакао за сокак, на улици се појави моја мајка, узе ме за руку и поче испод гласа да ме грди.
– Црни сине, само да те отац видио шта радиш. Хоћеш ли то главу да изгубиш? Ни тебе, ни Арсена да нисам видјела близу тог човјека, јасно?
– Али, само сам хтио да му се јавим, да га питам има ли породицу.
– Без расправе, мали. Кажем ли те Живку, батинама ће из тебе сав бонтон избити.
Пошто сам знао да мајка само извршава очев наум, помирих се са судбином да ће моја радозналост за сада остати гладна и дадох се у потрагу за својим другарима прије него што Арсен пронађе мене. Тог љета ја сам имао десет, а мој млађи брат пет година, и био је попут крпеља, нисам га се могао никако отарасити.
Тек што сам нашао остатак друштва из кварта, и само што смо се подијелили на двије екипе и направили голове, улицом се проломи Арсенов врисак.
– Срееето! Чекајте мене.
Гледао сам га како на врховима прстију трчи ка нама, саплиће се и гута прашину коју су подигли аутомобили. Претрчава улицу и, не гледајући лијево-десно, трчи хипнотисан лоптом и дјецом. Чује се шкрипа кочница… Срећом, Арсен успијева да неозлијеђен дође до нас и док иза њега остају салве псовки изречених од стране нервозних возача, он задихан шкиљи у мене.
– Има ли још мјеста у твојој екипи?
Запањени дјечаци нас гледају и онда почињу грохотом да се смију. То учини да сав мој бијес нестане – загрлих свог „крпеља“.
– Платићеш ми за ово, досадо једна мала, ноге су ми се откинуле.
Дан одмиче, сунце је већ прошло пола свога пута и стомаци нас опомињу да је близу вријеме ручка. Треба стићи кући прије оца, а од лопте се тешко раставити. Арсен већ десетак минута нестрпљиво скакуће.
– Срето, гладан сам! Ајмо кући, не могу више!
– Иди, досадо једна! Непозван и сам си дошао, па се сам и врати.
Недуго потом чује се опет шкрипа кочница, сада праћена женским криком. Сви смо престали са игром да бисмо видјели шта се догађа. Аутобус је ударио некога… Трнци ми пролазе тијелом. Погледом покушавам да пронађем Арсена у својој близини. Ни трага од њега, дајем се у трк ка мјесту несреће док ми се у стомаку свезао чвор. Предосјећам шта ме тамо чека…
Људи су већ почели да се окупљају. Видим крв на коловозу и, на пет-шест метара од аутобуса, непокретно тијело мога брата. Над њиме се надвила добро позната сабласна прилика. Притрчао сам му и покушао да га одгурнем.
– Шта му то радиш, наказо? Пусти га! Зваћу милицију!
Ударам рукама у његова леђа, а онда схватам како он држи руку на врату мог брата, притискајући рану из које шикља крв. Окренуо се ка мени и по први пут видим његово лице, сво је унакажено ожиљцима. На мјесту гдје му је требао бити нос, виси неки патрљак. Гледа ме право у очи и чујем глас од кога ми се крв леди у жилама, глас који као да долази са оног свијета.
– Брзо, иди по помоћ ако желиш да ти брат живи.
Послушао сам савјет чича Горана, и већ наредног трена ноге су ме носиле ка првој кафани. Утрчао сам и замолио дебелог газда Славка да позове хитну помоћ. Док се враћам ка мјесту несреће, видим како се направила још већа гужва и како неко виче сав изван себе. Чујем јако познат глас и, прије него што угледам особу, знам о коме се ради – отац је стигао.
– Крвниче, шта си ми од дјетета учинио?
Пробијам се кроз обруч од људи и видим како мој отац покушава да насрне на чича Горана, али га људи спрјечавају у томе и покушавају да му објасне шта се догодило. За то вријеме, Горан је на кољенима крај Арсеновог тијела и још увијек притиска рукама његову рану на врату.
– Платићеш ми за ово, скоте један! У паклу ћеш горјети! И ти и ови што те бране, све ћу вас похапсити.
Прилазим оцу, узалудно покушавам да га дозовем и понављам му више пута како чича Горан само покушава да спасе Арсена. Окачио сам му се за ногу и, напокон, његово тијело се смирује. Потпуно је клонуо у наручје људи који су направили баријеру између њега и Горана.
Чује се сирена кола хитне помоћи. Зауставили су се тик крај мјеста несреће. Двије особе се кроз народ пробијају ка мом брату. Након неколико минута, између себе уносе његово тијело у своје возило и заједно са мојим оцем одлазе пут болнице…
Отац се тек увече касно вратио из болнице, мајка и ја смо за то вријеме премрли од неизвјесности. Арсен није био у животној опасности захваљујући особи која је прва стигла до њега – Горану. Да је само на тренутак попустио стисак на рани, мој брат би искрварио до смрти. Отац је скрушен сједио у столици и дуго јецао и плакао. Мајка ме је послала у кревет, а она остала крај њега. Није могла да га смири…
***
Девет година раније
Милева уклони зној са чела, једва је подносила врућину. Имала је утисак да је у кухињи триста степени. Била је у осмом мјесецу трудноће. Чула је како се улазна врата стана отварају, Горан се вратио са посла. Пришао је и загрлио њу и дијете које као да се на очев додир промешкољило у Милевином стомаку.
– Како су моји најдражи данас?
– Ух, не питај! Ово дијете, изгледа, крупно на тебе. Као мече у утроби да носим.
Горан се грохотом насмија и пољуби своју жену у врат.
Милева је била учитељица, десет година млађа од њега. Узели су се прије три године и када је он прешао у фабрику да ради, ријешили да је вријеме да оду корак даље и заснују породицу. Није прошло дуго, када Милева једног јутра објави како је трудна. Због сазнања да ће постати отац Горановој срећи није било краја.
Потпуно се измијенио у осам мјесеци њене трудноће. Од грубог сељака пријеке нарави, какав је био када је послије рата стигао у град, постао је доброћудни див.
Бука на улазним вратима прекиде овај њихов емотивни тренутак. Неко је ушао у кућу и издавао наредбе. Уз тресак, отворише се врата од кухиње, и у њу, у пратњи два милиционера, умаршира Горанов побратим Живко. Носио је дугачки кожни мантил, испод којег се видио опасач са пиштољем у висини пазуха.
Живко бјеше из истог села као и Горан и заједно су у првој години послије рата дошли у град. Због тога што је, захваљујући породици, имао јако залеђе, он се боље снашао у граду и већ двије године радио је у милицији, гдје је из дана у дан напредовао. Сви су му слутили велику каријеру.
– То је тај државни непријатељ! Брзо, водите га у дневни боравак, желим да разговарам са њим, а жену закључајте овдје у кухињи док не завршимо – набусито је наређивао Живко двојици милиционера у својој пратњи.
– Шта причаш то, побратиме? То се мало шегачиш са мном? – покушава Горан да сретне поглед свог побратима, у нади да ће у њему пронаћи осмјех.
Милиционери га одводе између себе, а он, сав клонуо, потпуно им се предао. Само му је на памети да не повриједе његову Милеву, чији јецај чује. Потом неко од тројице уљеза закључава врата за собом и она остаје одвојена од свог супруга.
Горана су сјели за сто и руке му спутали опасачима уз ногаре стола. Милиционери стоје иза и мотре на сваки његов потез, а преко пута њега сједи Живко који је извадио цигарету и припрема се да је запали.
– Ајде сада фино ти нама да одаш све русофиле са којима се тајно састајеш и кујеш завјеру против руке која те храни.
– Живко… Брате, побратиме мој! Знаш ме цијелога живота, како можеш мене оптужити за тако нешто? Па зар нисмо обојица дјеца револуције? Зар нисмо заједно, у рату, крварили за ову земљу?
– Мене у исти кош са собом да више никада ниси ставио! Ђубре једно издајничко, можда смо заједно ратовали, али се за исту земљу нисмо борили. Ја сам гинуо за Југославију, а ти, што су ти Русија и Стаљин дражи од своје земље, треба да се стидиш!
– Живот сам ти спасио ономад када су нас четници опколили, носио сам те дванаест километара на плећима како бих те довео до амбуланте и овако ми враћаш. Па шта је то, црни Живане?
Једва што је стигао да заврши реченицу, када се на њега спусти шамар његовог побратима. Прокључа све у Горану, покуша да се ослободи стиска са намјером да згроми свог тлачитеља.
– Копиле једно! Здробићу те!
– Нећеш ти више никога дробити, Горане. Има сада наша мајчица, Југославија, за такве као ти фино мјесто гдје ће те научити како се воли домовина. Дробићеш тамо по читав дан, али не мене већ камен – зацерека се – ако желиш опет да видиш жену, боље одај своје пајтосе, иначе ће дијете да ти се роди као сироче, а ова твоја несрећница пожељеће да се никада није родила и проклеће дан када је пошла за тебе. Не може више ова земља у својим њедрима чувати гује издајничке.
Бијес кључа у Горану, али свјестан је да се мора обуздати, не ради се само о њему. Одговоран је сада за још два живота.
– Све ћу потписати, само ми обећај да ћеш водити рачуна о мојој Милеви. Не дозволи да јој се нешто деси, важнија ми је од живота.
– Да нећеш, можда, предсједничку вилу да јој обезбиједим? За жену издајника, ха, фино си ти то смислио. Видим ја, побратиме, да су теби те руске идеје скроз мозак испрале. Добро ће бити ако успије стан да задржи. Зна се добро како треба са породицама издајника.
– Немој, Живко, ако Бога знаш! Немој, сина ти твог, Сретена! Имај милости, па побратими смо!
Закрвавише се иследникове очи. Тргао је руком ка футроли, и већ наредног трена држао је пиштољ уперен у Горана.
– Сина да ми више никада ниси споменуо! Бога си нашао да ми помињеш, издајниче један! Видиш колико ти је мозак испран, и на њега се позиваш само како би сачувао себе. Кунем ти се да свјетлост дана више нећеш видјети, багро издајничка! Ја сам твој крвник, ја! Добро ме упамти!
Неколико тренутака је држао пиштољ уперен у Горана, а потом га узе за цијев и дршком удари свог побратима посред лица. Чу се лом костију и покуља крв из носа. Горан јекну као рањена звијер, покуша да се подигне заједно са столом, али милиционери прискочише, извадише пендреке и паде киша удараца на несрећног горостаса. Престао је био и да се опире и да јечи. Из кухиње је чуо запомагање своје жене.
За то вријеме Живко је очистио крваву дршку пиштоља и вратио га у футролу, а потом незаинтересовано посматрао како његови људи избијају Русију из главе његовог побратима. Убрзо овај остаде без свијести и он нареди милиционерима да га поведу са собом.
– Од сјутра, његово пребивалиште биће на мору. Пријаће му мало јода у ваздуху, да му залијечи ране, а имаће времена и добрано о свему да промисли – цинично се насмија Живко и крену ка излазним вратима.
– Друже иследниче, са трудницом шта нам је чињети?
– Откључајте кују, ионако ће без свог драгог брзо да скапа.
Наредног дана, након ноћи проведене у затвору гдје није долазио себи, Горан бјеше посебним аутобусом са још тридесетак државних непријатеља транспортован на Голи оток. У његовом досијеу стајала је посебна напомена да се ради о тврдоглавој особи којој нипошто не треба вјеровати, и да је његова рехабилитација скоро па немогућа.
Милева је од стреса доживјела побачај. Прокрварила је, и, док је покушавала да од неког измоли помоћ како би дошла до болнице, искрварила је до смрти на плочнику испред зграде у којој су живјели. Сви њихови кућни пријатељи и комшије окретали су главу од ње као да је заразна. Чак ни када је издахнула, нико јој није прилазио, све док однекуда не дође болничко возило и одведе њено беживотно тијело. Била је сахрањена без присуства породице…
Страшну судбину своје супруге и њиховог нерођеног дјетета, Горан је сазнао тек након двије године, када су, у ћелију до његове, смјестили једног његовог колегу из фабрике. Тог дана као да се читаво тијело доброћудног дива окаменило. До краја Горановог тамновања, нико није чуо ни јецај од њега, мада су га стражари често пребијали без икаквог повода.
Девет година провео је на том страшном мјесту размишљајући о животу који је могао да има. О свом крвнику никада није мислио. Било му га је жао…
***
Из сна ме пробудила нека бука, имао сам утисак као да се негдје нешто сломило. Кроз прозор моје собе промаљали су се први зраци сунца – зора је свитала. Затим сам чуо мајчин лелек:
– Куку мени, црној кукавици!
Као опарен, устао сам из кревета и потрчао ка мјесту одакле је допирао мајчин глас. Налазила се у дневној соби. Грлила је мог оца, чија глава бјеше клонула на радни сто, и плакала. На поду крај његових ногу лежао је пиштољ. По патосу се ширила црвена мрља…
– Шта учиње, црни Живко?!
***
Мајка је сваког дана слала мене или Арсена да носимо храну чича Горану. Испрва се бунио, потом је престао са негодовањем, и увијек би на кратко попричао са неким од нас двојице, распитујући се како нам је у школи. Када сам отишао на факултет, прешао је да живи са мојом мајком и водио рачуна о њој и Арсену.
У јесен када је дошло вријеме да и брат крене на факултет, чича Горан је посљедњи пут клизнуо у таму. Онако непримјетно како је то увијек чинио, али овај пут тако да се више никада из ње не врати…
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
nekazano.me
