Ове године се навршило 110 година од упокојења овог, како су га савременици, а пре свега, књижевни критичари, називали „светитеља грчке књижевности“. Грчки нобеловац Јоргос Сеферис га је назвао једним од највећих грчких прозаиста.
Александар Пападијамандис (1851-1911) је рођен у сиромашној свештеничкој породици на острву Скијатос. Од детињства свом душом пригрлио је истину православне вере и остао до краја веран свом избору, а својим књижевним делом ју је и посведочио. Имао је и дар познавања језика којег је умножавао преводећи са руског, енглеског и француског језика. Превео је на грчки језик велики број класика. Први је превео роман „Злочин и казна“ Ф.М. Достојевског.
На српски језик је мало превођен и, колико нам је познато, само је Задужбина манастира Хиландар пре десет година издала две књиге. „Чудо“ вам са радошћу представља преводе „грчког Достојевског“ на српски.
Испод литице о коју се таласи разбијају и спушта се стаза од Мамојанисове ветрењаче, налази се гробље, а област према западу где обала стрши и морски јежеви пливају од јутра до мрака цело лето се зове Кохили, „шкољка“, пошто има облик шкољке.
Пред вече стара Лукена, сирота жалопојка, сишла је стазом носећи сноп одеће испод руке да опере вунену ћебад у сланим таласима, а затим их испере у малој фонтани слатке воде која се слива низ шкриљце и мирно улива у таласе. Корачала је полако, низ стазу, низ падину, певајући шапатом жалопојку пуну боли, подижући руку да заклони очи од бљештавила сунца које је залазило иза планине преко воде, чији зраци милују мали ограђени простор наспрам ње и гробове, избељене, посветљене, који блистају на залазећем сунцу.
Размишљала је о петоро деце коју је сахранила једно за другим у том гумну смрти, оном врту пропадања, пре много година док је била још млада. Две девојчице и три дечака, сви у повојима.
Незасита смрт их је покосила. Смрт је коначно ухватила и њеног мужа, а њој су остала само два сина који су отишли у туђину. Један је, како су јој рекли, отишао у Аустралију. Три године није писмо послао. Није имала појма шта се догодило с њим. Други, млађи, пропутовао је Медитеран на лађама, али би је се ипак с времена на време сетио. Остала јој је и ћерка, сада удата, са пола туцета деце. Лукена јој је у старости помагала и за њу је ишла стазом низ падину, да опере вунену ћебад и одећу у сланим таласима, а затим их испере у фонтани богатој водом.
Старица се сагнула преко ниског, морем изједеног камена и почела да пере. Десно од ње лежала је глаткија и мање стрма падина земљаног брда на ком је стајало гробље са чијих се падина иструлело дрво од укопина котрљало ка свеобухватном мору; другим речима речено од људских остатака, остатака златних женских папуча и златовезене одеће која је била сахрањена са њима, праменова плаве косе и другог плена смрти.
Мало десно изнад њене главе, у скривеној удубини поред гробља, седео је млади пастир који се управо вратио са ливаде са својим малим стадом и који је, не обазирући се на туробност краја, узео фрулу из торбе и почео да свира веселу чобанску мелодију.
На звук фруле је утихнула старичина жалопојка, а сељани који су се враћали са ливада — сунце је, у међувремену, зашло — чули су фрулу, али нису могли да виде свирача који је био сакривен међу жбуњем у дубокој удолини на брду. Шкуна се спремала за излазак на море и пловила је преко залива. Али, њена једра нису се пунила ветром и због тог није стигла до отвореног мора поред западног рта. Фока која је вијугала дубоким водама близу обале, можда чувши шапутање старице или намамљена гласном фрулом младог пастира, запливала је у плићак, уживајући у звуку и брчкајући се у таласима.
Девојчица стара девет година, једно од старичиних унучади – звала се Акривула – коју ју је можда послала мајка или је, вероватније, измакла мајчином будном оку и чула да јој бака доле на Кохилију пере рубље уз обалу, пошла је да се мало поигра уз таласе.
Али није знала где почиње пут од Мамојанисове ветрењаче преко пута гробља, и, чувши фрулу, кренула је ка њој и пронашла скривеног свирача флауте. Слушајући музику и дивећи се младом пастиру, видела је у сумраку надолазеће таме малу стазицу која се стрмо, прилично оштро спуштала и помислила је да је то пут којим је кренула њена бака, па је кренула низ стрми нагиб да је нађе уз обалу.
Ноћ је пала.
Девојчица се спустила још неколико степеница и онда видела да стаза постаје још стрмија. Уплашено је повикала и покушала да се врати узбрдо. Дошла је до стене која је висила изнад таласа дупло већих од човека. Небо је потамнило, облаци скрили звезде, месец је био на измаку.
Покушала је да пронађе пут којим је сишла, али није успела. Окренула се назад ка ивици стене и покушала да настави да се спушта. Оклизнула се и – пљас – пала у таласе.
Море је било дубоко колико и стена висока, добра четири метра. Звук фруле прекривао је њен плач.
Пастир је чуо пљусак, али није могао да види подножје стене и ивицу обале. Штавише, он није ни видео девојчицу, једва да је осетио њено присуство.
Како је већ пала ноћ, стара Лукена је завршила прање и пењала се путем назад према кући. На пола пута узбрдо зачула је пљусак, окренула се и погледала у мрак у правцу свирача флауте.
„Мора да је то био он“, рекла је себи, јер је познавала дечака. „Не само да буди мртве том својом фрулом, већ сад и баца камење у море да му прође време. Какав усамљеник и чудак је тај дечак!” И отишла је својим путем.
И шкуна је наставила да лута напред-назад у луци, а млади пастир је наставио да дува у своју флауту у ноћну тишину.
А фока која је допливала у плићак пронашла је мало, утопљено тело јадне Акривуле и почела да пева тужно пливајући око њега пре ноћног храњења у кланцу.
Стари рибар, упућен у безгласни језик фока, превео је то људским речима:
Акривула лежи међу алгама дивљим морским
Ћерка ћерке жалопојне Лукене
Венац морског цвећа у коси је њеној
Њен мираз од блиставих шкољки таква реткост је
А старица још горке сузе рони
За изгубљеним бебама у годинама давно прошлим
Човековим невољама и тугама никад краја нема“
ИЗВОРНИК: http://www.conjunctions.com/print/article/alexandros-papadiamantis-c38
ПРЕВОД ЗА „ЧУДО“: ДАВОР САНТРАЧ
ОБЈАВЉЕНО:27.12.2021.