Таман лепо пописмо кафу после литургије, нако лепо литургијско пре подне. Одо до маркета да купим нешто док није 12 сати.
Испред маркета са леве стране тик уза зид стоји црвени новчаник. На улици нигде живе душе. Окрећем се око себе. Никог нема…
Ухвати ме паника!
Шта да радим?!
Да ли да га подигнем?
Шта ако у њему има пара?
Па добро нек има, мислим се, вратићу власнику.
Ал шта ако има 1000 евра или више?
Ма ко још носи 1000 евра са собом.
Ал шта ако има?
Уф, таман би ми требало да реновирам кућу мало.
А шта ако има 1000 евра и лична карта?
Аха!
Па шта ћу, зваћу власника.
А шта ако нема пара?
Уф, тек ће то сад бити разочарење.
Ма дај да га узмем па шта буде.
Потпуно се унезверим.
Подижем новчаник. Поново се окрећем око себе. Шта сам учинио?! Што ми је ово требало? Сад ако ме неко види попљуваће и мене и попа и цркву.
Па добро а што да га оставим на земљи, можда га људи траже, можда има нешто у њему вредно што људима значи.
Ма све је то лепо и патетично, ал знаш какво је село( већ почињем да водим дијалог са собом ). Рећи ће: Ено га, мало му је од цркве што заради, него подиже туђ новчаник са земље и пребира по њему.
Брзо убацујем новчаник у торбу и улазим у маркет.
Погледам за касом ко се налази, да ли има неко познат. Одлазим иза рафова. Вадим новчаник из торбе. Отварам га. Примећујем личну карту. Држим у једној руци новчаник и личну а у другој корпу и торбу. Гледам у личну. Видим женски лик, видим презиме. Покушавам да препознам у продавници некога ко личи на фотографију из личне.
Потпуно се губим. Пролазим поред касе, све са корпом. Загледам се у све женске на које наилазим. Излазим из мартека. Стајем испред. Не знам шта радим.
Ако ме неко види овако зблањеног рећи ће дефинитивно да сам украо овај новчаник и сад хоћу да шмугнем. Још се више губим. Поново улазим у маркет. Овај пут пролазим поред свих људи, загледам се у свакога и мушког и женског. Они сад већ приметно сви пиље у мене. То ме још више плаши, губим се још више.
Поново излазим из маркета.
Седам на моторић и бежим кући!
Долазим кући. Кувам кафу.
Седам, отварам новчаник, вадим све из њега.
20-ак иконица православних светитеља. То кад сам видео, некако ми лакнуло. Ово су наши људи. Нека документа, картице банковне, лична , здравствена учини ми се чак и парохијска књижица у оним стварима. Да ли је била или није, немам појма. Све на брзину враћам како је било.
Схватам, у новчанику нема пара!
Још више се успаничим.
Шта ће људи рећи кад им однесем овај новчаник?
Ко зна колико је било пара у њему?
Јао мајко.
Дај да убацим унутра 1000 динара.
А шта ако је пре губитка било само 100 динара у новчанику. Испашћу будала, или ће помислити да нешто муљам. Помислиће како сам користио картицу да пазарим па додао после паре због гриже савести.
Ал како овако празан новчаник да им однесем.
А и она циганка што је одлазила испред маркета кад сам долазио ми је веома сумњива.
Ма дај шта се трипујеш. Сад си расиста. Можда је циганка исто ишла у пазар, можда није ни видела новчаник. Ма де бре циганка да није видела црвен новчаник, иди бре бегај.
Требао сам ја њу зауставити и претрести.
Молим?! Кога бре ти да претресаш, будало! Ко из филма „Ко то тамо пева“, мислим стварно сам смешан.
Добро бре, смири се. Пусти сад циганку. Него шта рећи људима?
Сигурно ће питати да ли сам нашао паре.
Ух мајко моја.
Ал хебем му Рим, па ту су картице и друга документа, ваљда им то нешто значи?
А шта ако су неки намћори? Данас су несигурна времена. Треба да им однесем овај новчаник па да ме утепају тамо на лицу места. Можда су неки мафијаши? А можда су и људождери? Ко зна, свашта данас има.
Можда је најбоље да ја то бацим, па нек неко други носи?
Дај бре што си сељак, назови људе, види ко су, објасни да си нашао, па шта буде нека буде.
Ама све је то лепо што ти мени говориш, тј. што ја себи говорим, ал знаш какво је село. Сутра ће пући прича како попин помоћник џепари људе, има да ми дођу и Блиц и Курир на врата и да ме преиспитују и где сам рођен и ко ми је деда, и зашто се вако зовем и да ли има Бога.
Изаћи ће наслови типа: Црквења џепарош! Црквењак се дуги низ година бавио џепарењем парохијана. Црквењак попуњавао кућни буџет џепарењем парохијана. Владика расчинио црквењака у том и том селу јер се бавио џепарењем парохијана. Парохијани дигли куку и мотику на црквењака џепароша, оће да му спале кућу!
ИЈУ мајко мила! Нећу да осванем у медијумима! Има да се иселим из овог села. Одма одох за Русију. Русијина је земља великачка неће ме нико пронаћи.
…
А да ја ипак назовем те људе?
Нађем број на нету у белим страницама.
Назовем стидљиво: Овди црквењак ја сам нашо ваш новчаник, па би га доно ако се не љутите.
Јави се неки деда: Јао супер, ево доћемо ми до тебе само реци где си.
Размишљам шта сад он оће да дође до мене? Шта му сад то значи, да неће да ме нападне?
– А не, не господине, ево ја сам баш у пролазу, па ћу тако за 10-ак минута бити у вашој улици.
– Е хвала ти младићу много, ево чекамо те.
Ко ме чека?! Колико ме њих чека?! Што ме чекају?! Шта сад да радим?
Пооолако, смири се. Иди тамо па ако треба јуначки да погинеш, то ће ти се урачунати као мучеништво. Ако ћеш да страдаш то је на правди Бога.
И тако ја себе окуражим, седем на моторић и зврррр до те улице.
Дођем пред капију, чујем на дворишту има подоста људи. Опет ме ухвати паника, кренем да се окренем и побегнем утом деда излази из капије. Кез од ува до ува.
– Е стиго си.
Ја на брзину завучем руку у торбу извадим новчаник и метем деди у руке.
– Ево. Ал пара није било да знате!
– Ма нисмо ни очекивали паре. Само нек си ти нама вратио, ту су документи од снаје и дечији документи и нека решења и картице. Оћеш на кафу, ракију?
– А не, ја журим, знате, имам мнооого посла данас да обавим. Него ето ја се враћо из цркве и тамо пред маркетом видим новчаник, оћул га узети нећу, ајд узећу га вероватно је неком испо, и ето ред је да се то врати ономе чији је и тако…
– Кад је то било?
– Шта кад? Нисам ја ништа… мислим јутрос, то јест пре пола сата кад сам се враћо из цркве, сад је недеља, па сам био на служби па реко ајде да купим нешто за ручак и тако видим тај новчаник и узмем га да га вратим.
– О Боже, па снајка је то јуче изгубила, оставила га на кола пред маркетом, ето видиш а ми јуче обиграли све пред маркетом и никако га наћи. Мора да онај ко га је нашо бацио га после ту пред улаз. А пара свакако и није било у њему сем нешто ситно јер је снајка пазарила претходно у маркету и како је кретала тако га оставила на кола. Него ту су документа и лична и картице и триста чуда.
Док је деда причао излази снајка и поздрави се са мном. Сад већ видим да су то обични нормални људи и да им је драго што сам им вратио новчаник због докумената а да су се они с парама већ свакако поздравили. Снајка се исто захваљује, каже ем документа су јој веома битна ту су неки прегледи од доктора ем каже везана је за те иконице православне јер су из манастира где је била па су успомене.
– Жива сам се појела, цело послеподне јуче размишљам ди ми је новчаник мого испасти. Много ти хвала што си га нашо и доно, ако треба некако да се одужимо?
– Ма јок, не треба ништа, хвала и вама на разумевању, а сад стварно морам дидем.
И поздравим се ја с њима и звекнем курблу и беееж колико сам брже мого. Размишљам ипак успут. Ваљда су добри људи вако како се и понашају, ваљда неће причати о мени и цркви којешта по селу…
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
crkvenjak.blog.rs
