Икона
Из Предања неподељене Цркве и из њеног православног историјског продужетка сазнајемо истину о човеку изучавајући откровење истине о Богу. Ово због тога што нам није довољна описна антропологија (коју могу да нам пруже данашње такозване науке о човеку) него тражимо објашњење чињенице постојања човека, осветљење оних дубина људског бића које остају неприступне објективном расуђивању.
У писаном Предању откровења Божијих, Светоме Писму Цркве, Бог се потврђује као лично Биће, те тако и човек, иако је створена природа, али будући да је створен по образу Божијем, бива лично биће. Тај почетни однос човека са Богом, који представља и сам начин на који човек постоји, одсликан је на првим страницама Старога Завета, у једној символичкој и поетској приповести, одакле хришћанска мисао увек црпи темељне претпоставке еклисиолошке антропологије.
Читамо, дакле, у Књизи постања да је Бог створио свет за шест дана. Све оно што сачињава овај свет Бог је створио само заповешћу своје речи. А шестога дана, истога дана када је довршио стварање призивајући у постојање звери и животиње и гмизавце земаљске, и пошто је видео лепоту целокупне творевине, Бог је прешао на стварање човека.
Својим сликовитим језиком библијска повест запажа другачије деловање Бога при стварању човека: није то више стваралачка заповест него, пре свега, израз одлуке Божије, у којој је хришћанска ерминевтика (као што смо видели на претходним страницама) одувек препознавала прво откровење тројичности Бога: „Да начинимо човека по својему обличју, као што смо ми (по својој слици и прилици), који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од целе земље и од свих животиња што се мичу по земљи” (Пост. 1, 26).
Овде више није реч само о још једном од створења која сачињавају свет него о створењу које је воља Божија издвојила између свих осталих да оно буде икона (слика, образ) Божија у свету, односно непосредно показивање, јављање и представљање Бога. Због тога човек и влада творевином – не у смислу некаквог даровитог надзорника или наметнутог газде него у смислу водича који целокупну твар управља ка њеном крајњем смислу и циљу.
Израз посебне воље и одлуке Божије о стварању човека испуњава се, према библијској слици, другачијим деловањем Божијим: „А створи (Господ) Бог човека од праха земаљског, и дуну му у нос (лице) дух животни; и поста човек душа жива” (Пост. 2, 7). Ниједно друго створење у библијској повести Бог не „ствара”. Материјал за стварање човека није ништа друго него прах земаљски. То својство потицања из земље биће и име првога човека: Адам (= онај који је од земље створен). Али и земљана човекова природа бива формирана нарочитом божанском енергијом, односно бива „створена” (обликована) од стране Бога, тако да у наставку прима удахњивање даха Божијег, те се човек показује „душа жива”.
Дување у лице другога за Јевреје (и за Семите уопште) увек је био чин са најдубљом символиком: значило је то да предајеш другоме свој дах, нешто што је из саме твоје унутрашњости, саму своју самосвест или свој дух. Ово због тога јер је дах (дисање) претпоставка живота, елеменат који те чини активним бићем, а твоји доживљаји – страх, јарост, радост, понос – сви утичу на дисање; показују везу између дисања и твога најдубљег бића, твога ја.
Када, дакле, Свето Писмо каже да Бог удахњује свој дах у земаљско лице човека, то је слика која показује предавање човеку сазнања о самом постојању Божијем. На библијском језику резултат овога предавања јесте то да човек постаје душа жива.
– НАСТАВИЋЕ СЕ –
ИЗВОР: „Азбучник вере“, Христо Јанарас, БЕСЕДА, НОВИ САД, 2000.
