Под утицајем тог истог западњачког схватања, многи данас Цркву поистовећују само са клиром, односно са Епископима, презвитерима и ђаконима, одвајајући тако тело народа од свештеноделатеља (литурга) црквених светих Тајни.
Треба да видимо да ли је такво одвајање оправдано; како су се та звања (чинови, достојанства) појавила у Цркви и каква је њихова веза са њеном истином, са благовештењем „истинскога живота”.
Потребно је да се вратимо нашој полазној дефиницији: Црква је превасходно Вечера – Вечера Благодарности (Евхаристије). Као и код пасхалне вечере код Јевреја, тако и на црквеној Евхаристији постоји неко ко благосиља Чашу и узноси благодарну молитву – то је „старешина” породице (презвитер, свештеник) или „предстојатељ” тога скупа.
То место презвитера (свештеника) или предстојатеља, на Тајној Вечери на Велики Четвртак, заузимао је Христос. После Педесетнице, то исто место заузели су апостоли. Они су „предстојавали” на евхаристијској Вечери и узносили благодарност благосиљајући Чашу и „ломећи Хлеб”. А када су се, у својим путешествијима, „расејали” у скоро све крајеве тада познатога света, оснивали су „у свим градовима” Цркве, односно, помесне евхаристијске скупове, где су, бар у почетку, они сами „предводили Евхаристију”.
О начину оснивања првих хришћанских Цркава имамо довољно података од стране апостола Луке у Делима апостолским, али и код апостола Павла у његовим Посланицама: полазиште је увек била проповед. Када би неки од апостола по први
пут стизао у неки град, посетио би јеврејску синагогу или грчку „скупштину” (агору) и онде држао јавну беседу, објављујући „нову науку” о оваплоћењу Бога и спасењу човека. Слушаоци те прве проповеди који су показивали посебно интересовање и
који су желели да сазнају нешто више о тој новој науци, окупљали су се углавном на приватним поседима, где су апостоли настављали са опширнијим и подробнијим излагањем јеванђелских истина.
У том ужем кругу припремали су се први хришћани да приме Крштење и „дар Светога Духа” – да га приме „из руку апостола”, јер су га само они даривали. Новокрштени су одмах оснивали свој евхаристијски скуп, односно своју помесну Цркву, чији предстојатељ и свештенослужитељ је био онај апостол који ју је основао.
Мисионарско путовање апостола, међутим, морало је да се настави, а јеванђелска проповед да се прошири и на друге градове. Принуђен, дакле, да напусти новоосновану Цркву, њен оснивач је изабирао једног од верника коме је „полагањем руку” додељивао посебан благодатни дар да сада он буде предстојатељ помесне Цркве: да „председава”
на Евхаристији, да врши Крштење, тојест да додељује „дар Светога Духа” – да буде духовни отац верника у делу препорода и „раста у благодати и познању”.
У текстовима Новога Завета ти први предстојатељи појединачних помесних Цркава називају се епископи или презвитери. Ова два израза се међусобно не разликују по смислу јер се не разликују ни службе које они означавају: реч је о једном и једином предстојатељу једног и јединственог помесног евхаристијског сабрања – помесне Цркве.
На основу ауторитативних историјских сведочанстава из апостолског периода, међутим, закључујемо да је у свакој помесној Цркви од самог почетка постојао и један „савет презвитера” – нека врста административних саветника који су окруживали предстојатеља помесне Цркве.1 Када би број верника једне помесне Цркве значајно порастао и када више не би било могуће да се сви окупе на један евхаристијски скуп, предстојатељ је имао могућност да подели вернике на појединачне скупове, постављајући по једног презвитера на сваки од њих.
Он сам је задржавао „епископство” (надгледање) над свим појединачним евхаристијским скуповима, то јест био је Епископ помесне Цркве, а скупови су се налази „у границама” његове надлежности – биле су то појединачне „парохије”. Презвитери су савршавали Евхаристију само по налогу Епископа и у име Епископа, помињући његово име у тренутку узношења Дарова, јер он је остао отац и давалац благодатних дарова, наследник апостола и Христа.
Подела верника на појединачне парохије и свршавање Евхаристије од стране презвитера не раскида јединство помесне Цркве и не укида њено својство да је једна Евхаристија и једно тело, са једним Епископом као главом, „који је по обрасцу и на месту Христовом”. Епископ није наследник Христа и апостола у јуридичком смислу преношења права, нити је само символ Христовог присуства.
„Дар Светога Духа” који он прима приликом своје хиротоније, чини Епископа способним (независно од његове личне достојности или недостојности) за обављање чина који сам Христос обавља својим присуством у Цркви: за изградњу јединства евхаристијског Тела. Ово јединство за Цркву не представља структуралну „кохезију”, ,једнодушност” или Једногласност”, него измену начина постојања, преображавање индивидуалног преживљавања у живот љубавне заједнице, односно, у вечни живот.
Епископ, који је „по обрасцу и на месту Христовом”, и презвитери, који „по обрасцу и на месту” епископа „предводе Евхаристију” – они не руководе некаквим религиозним „церемонијалним” обредом и нису „жреци” који „посредују” и умилостивљују божанство – представљају стожере јединства које преображава живот; другим речима, они су „оци” који „рађају” људе за бесмртност и непропадљивост. Са животом се сједињујемо и у њему учествујемо делатно, као у једној породици.
Није случајно што је правила евхаристијске заједнице Црква изразила терминима који изражавају правила живота једне породице: предводник на Евхаристији је „отац” а чланови евхаристијског тела су „браћа”- са том разликом што се у породици сједињујемо са животом и у њему учествујемо због датог сродства по крви, које функционише као природни закон заштите, док у Цркви јединство и заједница живота јесу плод слободе.
Израз тога делатнога јединства и остваривање слободе јесте учествовање у потребама живота, односно конкретна дела љубави унутар Цркве, у којима прво место заузимају лица са посебним благодатним даром, то јест ђакони (служитељи). Од првих дана живота Цркве појављују се служитељи (ђакони) евхаристијског тела (Дел. ап. 6, 1-7), које изабира народ а рукополажу их апостоли, да би предводили дела служења сиротима, болеснима и свим оним члановима Црквене заједнице који имају нарочиту потребу за негом и старањем.
Ђакони не савршавају Литургију, нити свете Тајне, чак ни у име Епископа. Они прислужују приликом служења Евхаристије, али њихова основна дужност је брига и старање о убогима. Међутим, да би вршили то дело, потребно је нарочито рукоположење – нарочити благодатни дар који се задобија животворним учешћем Светога Духа – јер, добродетељне активности у Цркви представљају пројаву истине и остваривање живота, а не алтруизам и сврсисходно човекољубље.
Благодатни дар који ђакони рукоположењем примају јесте дар служења динамичкој пројекцији Евхаристије на целокупан живот евхаристијског тела: дар да опслуживање практичних потреба преживљавања преобразе у „истински живот” заједнице љубави – по узору на Тројични прототип живота. Брига и старање за убоге унутар Цркве органски је плод преображаја индивидуалности у личности које учествују у животу (причешћује се њиме), односно, у удове једног тела живота. „И ако страда један уд, са њим страдају сви удови” (I Кор. 12, 26).
У Цркви се старамо о убогима не да бисмо тиме победили и одстранили сиромаштво, болест, потребе, не да бисмо савладали зло, нити зато што рационално и програмски хоћемо да „поправимо” или олакшамо услове преживљавања, него само и једино зато што љубимо. У томе је коренита разлика између нас и сваког државног социјалног програма и моралистичког „човекољубља”.
Та разлика се укида ако се одрекнемо истине Цркве, ако је схватимо само као „религију” и институцију за опслуживање благочестивих расположења и сентименталних потреба. Тада ћемо користити њено старатељско дело само да бисмо показали истинску корисност „институције” – надмећући се са државним „хуманитарним” организацијама и утопијским алтруизмом моралиста.
Тада ће дар служења (ђаконства) остати необјашњив у Цркви: ђакони ће гласовно украшавати служење Евхаристије, бити нижи ступањ у чиновничкој јерархији и посилни у епископским канцеларијама.
1 Погледати исцрпну историјску студију Јована Зизјуласа „ Јединство Цркве
у Светој Евхаристији и у Епископу у прва три века „, Нови Сад, 1997.
ИЗВОР: Христо Јанарас, „Азбучник вере“, Беседа, Нови Сад, 2000.
Објављено: 20.05.2022.
