V0041892 An auto-da-fé of the Spanish Inquisition and the execution o Credit: Wellcome Library, London. Wellcome Images images@wellcome.ac.uk http://wellcomeimages.org An auto-da-fé of the Spanish Inquisition and the execution of sentences by burning heretics on the stake in a market place. Wood engraving by Bocort after H.D. Linton. By: Henry Duff LintonPublished: - Copyrighted work available under Creative Commons Attribution only licence CC BY 4.0 http://creativecommons.org/licenses/by/4.0/

У вековима свога процвата, сколастички рационализам није био тек једна философска или богословска струја и систем. Био је „затворена” догматична идеологија, са римокатоличком Црквом као званичном установом и носиоцем: коначно и дефинитивно тумачи целокупну природну и историјску стварност и то тумачење поткрепљује „вредностима”, „принципима” и „законима” рационалистичке позитивности. Рационална објективност се придаје институционалном носиоцу идеологије, а ауторитет институционалног носиоца оправдава рационалну методичност.

Та двострука корелација налази свој политички израз у теократском виђењу владавине папизма над целим светом, у концентрацији сваке власти – духовне, законодавне, јуридичке и политичке – у рукама римског „понтифекса”. Таквој власти Тома Аквински придаје чисто метафизички карактер: својим делом Summa Theologiae (1266-1271) уводи учење о папској непогрешивости: тиме установљује аксиом непогрешивог вођства и апсолутну привилегију руковања истином, која не прихвата оспоравање.

Нешто раније, односно 1233. године, папа Григорије IX основао је институцију Инквизиције, примењујући у пракси привилегију непогрешивости. Године 1252. Инокентије IV је папском булом установио мучилишта као метод испитивања и суђења јеретицима, стварајући тако модел свих каснијих тоталитарних система за уништавање оних који мисле супротно.

Али ни толико скупо плаћена реформација, три века касније, иако је коренито оспоравала скоро све аспекте историјских измена хришћанске поруке спасења, није успела да се дотакне сржи или почетног узрока тих измена: није се дотакла онтологије и гносеологије римокатолицизма, остала је слепо потчињена Августину, а ауторитет институције заменила „непогрешивошћу” текстова.

Од Августина до Томе Аквинског и Калвина, на Западу је установљено ново тумачење црквене ортодоксности. Ортодоксност сада означава саобразност са институционализованом, владајућом идеологијом – која је владајућа јер је логички, социјално и метафизички обавезна. Означава, такође, и верност линији идеолошке дефиниције, пошто то обезбеђује индивидуално поседовање истине. На крају, означава и потчињавање структурама власти којима се изражава и осигурава ауторитет ортодоксности.

Веома је карактеристична чињеница да Запад никада није претендовао на атрибут православности (ортодоксије). Определио се радије за атрибут католичности (саборности), дајући томе изразу искључиво квантитативно-географски и централистичко-организациони карактер.

Реч ортодоксија сачувала се да би означавала Цркве на Истоку, које су остале верне апостолском и отачком Предању, богословљу и пракси Црквеног живота. Међутим, приврженост јелинског и јелинизованог света хришћанског Истока древној црквеној ортодоксији, врло рано је престала да се остварује као конкретан историјски облик политичке и културне аутономије. Почетком XIII века (1204. године) хорде франачких крсташа пустоше православни грчки Исток и потчињавају га латинској владавини. Грчке снаге пружају последњи отпор и успевају да поврате Цариград, свој историјски стожер и центар – но, при том бивају неповратно исцрпљене.

Следи турска инвазија (1453. године) и грчки свет се, под притиском најгрубљег варварства, за четири века погружава у мучну историјску апатију. Ради се о политичком (и, у великој мери, културном) нестанку Грка са историјске сцене. Црквено православље је сачувано упркос верским гоњењима које су Турци предузимали с времена на време и упркос покушајима насилног исламизовања хришћанског живља, у чему су поново оживеле странице ранохришћанског мучеништва. Православље се органски поистовећује са народном културном свешћу и идентитетом, постаје етос народа те животворно разликује Грка и од иноверног Турчина и од инославног Латина.

У току та четири мученичка века, једина историјска веза европског Запада и грчког Истока били су узастопни таласи мисионара који су се неуморно трудили да православне приведу римокатоличким или протестантским догмама. Светско-историјски развоји, који су се у том периоду одигравали на Западу и који су дословно изменили путању човечанске историје, нису били праћени од стране поробљених Грка, осим само као одјек задивљујућих достигнућа – није могуће оценити и судити о достигнућима и критеријумима живота и истине православног црквеног Предања.

Без претеривања би се могло говорити о космогонији која се одвија на Западу за време четворовековног историјског ћутања јелинизма. Подсетимо се, летимично, развоја природних наука и технике; открића нових земаља и прилива богатства у Европу; радикалних философских идеја и пропратних политичких и социјалних либерализама; умножавања грађанског сталежа и револуција за остваривање његових права; нових поимања државе и власти, појаве капитализма и задивљујућег распростирања употребе машина у производњи.

Главна карактеристика тих историјских промена је покушај европског човека да својим снагама и могућностима овлада физичком и историјском стварношћу, не прибегавајући метафизичким зависностима и религиозним оправдањима својих подухвата. Постепено ослобађање од ауторитета Римске цркве, и коначно, стварање антитезе између религијског и световног момента живота, постају обележје епохе „нових времена” у Европи.

Августиновска традиција и сколастика училе су о аутономији интелектуалне могућности појединца, а европски човек је доследно примењивао ту аутономију, одбацујући у потпуности метафизику. На врло јасним и распрострањеним религијским основама, западноевропска цивилизација се, после такозване „Ренесансе” XIV и XV века, појављује, ако не радикално антирелигиозна, а оно макар са својим карактеристичним обележјем у облику поларизованих антиетеза трансценденталног и световног, вере и знања, светог и „профаног”, ауторитета и истраживања, откровења и искуства, потчињавања и оспоравања.

ИЗВОР: Христо Јанарас: „Азбучник вере“, Беседа, Нови Сад, 2000.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име