Разликовање полова има своју подлогу у природи, али се не идентификује са природом, као што се не идентификује ни са човечијом ипостаси. И она је једна од енергија природе о којима смо већ говорили, један од начина на који делује егзистенцијална стварност природе, то јест јединствен, несличан и непоновљив карактер сваке конкретне човечанске ипостаси. Данашња психолошка наука нас уверава да се еротски нагон не појављује у човеку једноставно у оном узрасту када му је потребан да би послужио продужетку врсте.
Већ од првог тренутка његовог рођења, љубавно стремљење ка мајци представља прву могућност животворног односа (везе) – могућност која сачињава саму личност човека и повод за његов улазак у свет људи, у простор живота као заједнице. Без разликовања полова и љубавног стремљења које га прати, чињеница односа, заједнице, љубави, ероса, вероватно би била ограничена на ниво опхођења, општења и, једноставно, психолошке везе.
Захваљујући разликовању полова, љубав је двиг и претпоставка живота, темељна претпоставка за остваривање и пројаву личне ипостаси живота. Лична ипостас човека, чак и када је у питању њено биолошко порекло, плод је љубави два друга људска бића. Али и само формирање и пројава личности субјекта резултат је могућности односа, заједнице, љубавне везе. Однос одојчета према мајци је однос љубави, наравно не због тога што има за циљ овековечење врсте него због тога што је тај однос компонента живота. Мајка детету не предаје живот у метафоричком и символичком смислу него дословно, истински: даје му храну- претпоставку живота, а заједно с тим миловање, нежност, прве речи које се њему упућују, односно прву могућност односа, осећање личног присуства без кога то дете никада неће ући у свет људи, у свет језика и символа, егзистенцијалног идентитета и имена. Није, дакле, нити случајна нити просто метафоричка или аналогна повезаност разликовања полова са стварањем човека „по образу Божијем”.
Човек изображава Бога јер је личност, то јест лично биће. Али личност се разликује од биолошке јединке јер само њено постојање (биће) није природна датост него се остварује као чињеница односа љубави и чињеница заједнице. А разликовање полова дозвољава човеку да даје физичку ипостас (ипостас природе) свом личном постојању – да лични однос дела као саставна компонента ипостаси и као оно што уједињује природу човека. Због тога није случајно ни то што је однос Бога и човека (однос који је превасходно компонента живота као личне ипостаси) увек изображаван љубавним односом мушкарца и жене.
Кад Израиљ бива неверан Богу и клања се идолима, пророци сматрају да чини прељубу (Јер. 13, 27), обешчашћује јединственост односа којим га је Бог изабрао на место „Вољене” (Ос. 2, 25; Римљ. 9, 25). Однос Бога са Својим народом, са сваким чланом Свога народа, јесте брачна тајна, љубавна тајна, а то је једини разлог, барем за црквену егзегезу, да једна чисто љубавна песма, Песма над песмама, нађе место међу књигама Старога Завета.
Али, однос љубави између Бога и Израиља само је икона и предобраз јединства које је Бог остварио очовечењем у Личности Христовој и кроз Његово Тело, које је Црква. То је она „велика тајна” коју описује апостол Павле у Посланици Ефесцима (5, 23-33) и коју јеванђелске параболе изображавају сценама узетим са свадбених обеда и гозби.
У Новоме Завету Христос је Женик Цркве и Женик душе свакога од нас – Бог који је безумно заљубљен у личност сваког човека. А посебно у Јовановом Јеванђељу, онај вечни живот који нам Христос Својим доласком дарује одређен је глаголом познати (грчки гиноско), а њиме се у библијском језику увек преводи јеврејска реч која значи љубавни однос мушкарца и жене: „А ово је вечни живот да познају тебе јединога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа” (Јов. 17, 3).
У светоотачком Предању Сам Бог, у Свом унутрашњем тројичном животу, биће дефинисан као „целокупност љубави (ероса)”, пуноћа неизмерног еросног јединства, јединства у љубави: Тај ерос јесте љубав, јер писано је да Бог јесте љубав”.1
А тај ерос је екстатичан, он је „буђење Божије љубазне (љубавне) жеље”, која оснива и сачињава сва бића „ван Њега”: „Он, који је Узрочник свега постојећег због своје превелике љубави и доброте излази ван Самога Себе… и кога заволи, љубављу га привлачи. И са Свога места, које је изнад свега и изнад свих, силази ка свима”.2
Једини начин да човек опише искуство прихватања те љубави и свогаодговора на њу јесте, поново, однос мушкарца ижене: „Већа ми је била љубавтвоја од љубави женске”.3
У аскетским списима образац Божије љубави према човеку и човекове према Богу такође се тражи у облицима човечанске љубави, и то чак телеснељубави, а не уидеалистичким облицима платонскеносталгије: „Нека ти телесна љубав буде сликажудње за Богом”.4 „Ни избезумљени љубавник нежели толико своју вољену колико Бог жуди за душом жељном покајања”.5 „Блажен онај ко има љубави према Богу колико безумни љубавник премасвојој вољеној”.6
Љубав (ерос), онаква какву је обично познајемо, више изражава неки слеп и инстиктиван нагон самоуживања, а не ослобођење личности од нужности и захтева природе са циљем да се оствари живот као узајамно прожимање двеју личности у љубави. То је због тога што љубав познајемо у њеном обезвређењу, познајемо је као грех, односно као егзистенцијални промашај и губитак њеног циља и намере. Па ипак, чак и у стању пада и греха, љубав чини могућим физичко сједињење двеју различитих ипостаси и формирање нових личних ипостаси, јер задржава нешто од љубавне силе која је као икона Божија утиснута у нашу природу, оне силе која је у стању да омогући сједињење не само различитих ипостаси него и различитих природа, да укаже на човека као на „причасника божанске природе”, „као на онога који својом целокупношћу целосно прожима Бога, који бива све оно што је Бог, не поистовећујући се са Њим по суштини”.1
Писац ареопагитских списа види „нејасан одјек” те љубавне силе чак и код развратника „који води ништаван живот, по својој бесловесној жељи”.2
И свети Максим Исповедник препознаје, како у љубавној привлачности међу бесловесним животињама, тако и у снази привлачности која сачињава „друштвени поредак” целокупне твари, једно и јединствено љубавно стремљење и повратно кретање ка једнообразју божанског живота.3
1 Свети Максим Исповедник, Коментари на дело „О божанским
именима“, 4, 17. Р.С. 4, 268-269.
л- Ареопагитски списи „О божанским именима „, IV, Р.С. 3, 712 АВ.
3 Исто, 709 С – Погледати и 2. књ. Самуилову I, 26.
4 Свети Јован Лествичник, „Лествица”. Поука 26, 31.
5 Свети Нил Подвижник, „Писма“, Р.С. 79, 464.
6 Свети Јован Лествичник, „Лествица“, Поука 30, 5
1 Св. Максим Исповедник, „О разним недоумицама“, Р.С. 91, 1308 АВ.
^ „О Божанским именима” IV, Р.С. 3, 720 ВС.
3 Св. Максим Исповедник, „Коментари…”, Р.С. 4, 268 СО-269 А.
– НАСТАВИЋЕ СЕ –
ИЗВОР: Христо Јанарас: „Азбучник вере“, Беседа, Нови Сад, 2000.
