Све то значи да, за црквену антропологију, разликовање полова не служи ни само физичкој сврсисходности овековечења врсте нити само диференцијацији друштвених улога – диференцијацији која служи формирању „ћелије” социјалног живота, односно породице. Пре било чега другога,разликовање полова и љубавна (еросна) привлачност бића различитих полова води свеопшти еросни нагон, који је уткан у природу, ка његовом „природном” крају и циљу: служи изображавању тројичног начина живота унутар природе – личном узајамном прожимању живота унутар граница тварне природе – и коначно има за циљ, обожујуће за човека, јединство са Богом.
Ако се човек одрекне тога назначења и циља, љубав се срозава у безизлазну страст природе: природа пати од љубави, подноси је као мучну и увек неиспуњену жељу егзистенцијалне пуноће и непрекидну сврсисходност овековечења врсте. Грех је, заправо, неуспех љубави да оствари тежњу и циљ којима стреми, односно да оствари јединство човека са Богом. Љубав се претвара у вечно периодично понављање трагедије Данајки, у ненаситу тежњу природе за самозадовољством, у хедонизам и задовољење индивидуалних чула. Она више није чињеница заједнице и агапијског односа него чињеница потчињавања другога субјективним захтевима и потреби за уживањем.
Тек када љубав управљена према особи другога пола буде водила ка агапијском самопревазилажењу физичке индивидуалности (што значи да човек превазиђе своју индивидуалност, своје индивидуалистичке жеље, потребе и захтеве, да престане да има за циљ индивидуални опстанак и да почне да живи за другога, из љубави према другоме),тек тада се ослобађа пут за одговор човека на еросни призив од стране Бога, а љубав постаје пут живота и благодатни дар живота. Због тога образац брачне љубави јесте крсна љубав Христова према Цркви (Еф. 5, 23-33), добровољно умртвљење физичке индивидуалности да би се живот остварио само као љубав и самоприношење. Христос први отеловљује пример „истинске љубави” и тиме чини могућим и наше обраћање Његовој Личности у љубави: „Он је први нас заволео”, каже свети Фотије Велики, „нас, који смо Му непријатељи и противници. И није нас само заволео него је и понижен за нас, и бичеван, и разапет, и у мртве убројан; и тако је као одговор на то што је наше, понудио љубав”.1
У Цркви, која је простор Царства Божијег -простор где се остварује тројични начин „истинског живота” – „нема више мушког ни женског” (Гал. 3, 28). У Цркви постојимо на начин којим ћемо постојати и после смрти наше физичке индивидуалности: не силама и способностима наше природе, њеним психосоматским енергијама, него благодарећи љубави Бога Који „зове непостојеће као постојеће” (Римљ. 4, 17) – благодарећи Његовом еросном призиву, који сачињава наше биће као чињеницу заједнице с Њим.
То не значи да се у простору Царства Божијег укида физичка природа него значи да се преображава начин на који се наша природа ипостазира (постаје ипостас). Физичка природа не бива више ипостас (конкретно живо биће) благодарећи својим функцијама и енергијама него благодарећи призиву Божије љубави. Због тога више немамо потребу да прођемо кроз физичку могућност разликовања полова да бисмо остварили наше физичко биће као ипостас живота, односно љубави и заједнице.
Ту стварност жели да изрази јеванђелски текст када тврди да се у простору „истинског живота” укида сексуалност, а исто тако укида се и разликовање полова: „Синови овога века жене се и удају; а који се удостојише добити онај век и васкрсење из мртвих, нити се жене нити се удају; јер више не могу умрети, јер су као анђели, и синови су Божији када су синови васкрсења” (Лук. 20, 34-36).
То васкрсење које укида брачни однос, као што укида и смрт, јесте васкрсење „из мртвих”. Оно претпоставља умртвљење аутономизованог физичког начина за изградњу наше ипостаси – невољно или вољно умртвљење индивидуе која црпи своју ипостас из сила и енергија своје физичке природе.
Потребно је да се испречи смрт „да би живот прогутао оно што је смртно” (II Кор. 5, 4). Такву смрт се усуђују да прихвате монаси. Они одбацују брак, односно природни начин за љубавно самопревазилажење индивидуалности, и предузимају подвиг да ипостазирају љубав и тело на начин Царства Божијег: да постоје само кроз послушање и подвиг, само кроз самоодрицање од физичке природе, да црпу постојање и живот само из призива љубави који Бог упућује човеку.
По свему томе, монаси су началници и првенци плодова Царства Божијег – Царства које Црква као пород тајно носи у својој утроби. Сви ми други, а таквих је много, имамо потребу за „помоћником” другога пола (Пост. 2, 18), да бисмо, уз помоћ крсног примера Христовог, доспели до смрти и васкрсења које монаси остварују у једном маху. А оба та пута – и пут монаха и пут оних у браку – једнако су достојни поштовања и имају своје место у Цркви пошто је циљ и једних и других исти: живот који је слободан од простора, времена, пропадљивости и смрти.
1 Наведено према „Приручном саветнику“ од светог Никодима Светогорца, стр. 183, поглавље 1.
– НАСТАВИЋЕ СЕ –
„Азбучник вере“, Христо Јанарас, „Беседа“, Нови Сад, 2000.
