„Устајући из гроба” Христос је са Собом „васкрсао васколики род Адамов”, читав род људски, сваког човека.

Искуства индивидуоцентричног живота после пада спречавају нас да разумемо тај егзистенцијални однос једног човека према читавом човечанству, једне личности према целокупној природи: како се у Адамовој личности свеколика човечанска природа одсеца од могућности живота, и како у Христовој Личности природа, опет свеколика, „саваскрсава” и оживљава.

Наше философске категорије врло мало могу да нам помогну у поимању ове чињенице која, међутим, представља стожер и темељ за приступање истини безгрешности и спасења и претпоставку за проналажење смисла у трагедији историје.


„Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживети” – ,јер пошто је кроз човека смрт, кроз човека је и васкрсење мртвих” (I Кор. 15, 22-21). Апостол Павле инсистира на томе да је целокупна природа сажета у једној личности, али начин на који је то остварено, он назначава само сликама. Говори, наиме, о „прегради која је растављала” и која је разрушена „у телу Христовом” (Еф. 2, 14), о „дивљој маслини” која је накалемљена на „питому маслину” (Рим. 11, 17).

Његово инсистирање, међутим, на томе да је смрт уништена „смрћу” – на што се Црква непрекидно враћа – дозвољава нам да изнесемо покушај тумачења који иде даље од символике тих слика: рецимо, уз неизбежну непотпуност нашега језика, да Христова лична слобода, која је добровољно прихватила смрт, води људску природу ка свеобухватном одрицању од сваког захтева за самопостојањем. А пошто свака људска смрт обавезно представља и укидање егзистенцијалне аутономије индивидуалности, љубав Божија сваку смрт прима онако како је примила жртвовање Свога оваплоћенога Сина: као престанак противљења твари своме прихватању од стране Бога.


У Личности Христа, Васкрслога и „телом” Узнесенога, Бог прима „свако тело” када оно са смрћу одбаци захтеве за самопостојањем – Бог се сједињује са сваким човеком и оживљава га. Смрт, која је била „последњи непријатељ” (I Кор. 15, 26), сада се показује као тријумф Божије љубави, као врата која воде у живот. Због тога и бива да „више волимо отићи из тела и настанити се код Господа … јер знамо да док боравимо у телу, удаљени смо од Господа… Јер знамо, ако се наша земаљска кућа, телесни шатор, разруши, имамо здање од Бога, кућу нерукотворену, вечну на небесима” (II Кор. 5, 1, 8).


Али и пре него што би смрћу „живот прогутао оно што је смртно” (II Кор. 5, 4), свако човеково добровољно одрицање од властите егзистенцијалне аутономије, за Божију љубав представља понављање и подражавање крсног самоодрицања Сина. Јер, и само ово тело које носимо, иако наставља да црпи постојање и живот из својих биолошких функција, исте је природе са Телом Васкрслога Христа који учествује у животу Свете Тројице. У Његовој Личности наша заједничка природа има исти однос са Богом који има и Син са Оцем. А љубав Очева према Своме оваплоћеноме Сину није емоција и субјективни доживљај, него животворна и суштинотворна енергија, тојест саставни елемент свега што постоји.

Према томе, када наше индивидуално тело невољно (смрћу) или вољно (крштењем, подвигом или мучеништвом) одбаци све што се противи његовом самопостојању, наша тварна ипостас се сједињује са струјом живота која протиче кроз нашу природу после њеног ипостасног сједињења са Божанством у Христовој Личности.

Као што је, дакле, љубав Божија „Речју” (Логосом) све створила, тако се и „кроз оваплоћену Реч” све обнавља и постаје непропадљиво.

ИЗВОР: Христо Јанарас: „Азбучник вере“, Беседа, Нови Сад, 2000.

Објављено: 19.04.2022.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име