Црква поседује властито јерархијско уређење и структуру. То су уређење и структура који служе остваривању и пројави Цркве, односно савршавању Евхаристије. Али не постоји административна и организациона сврсисходност – или барем не претходи; а ако претходи тада са собом доноси пометњу и изопачење истине Цркве и њеног идентитета.
Административно уређење и организациона структура, као и јерархија чинова у Цркви, произлазе из служења Евхаристије и само се на њу односе. Тек онда служе динамичким пројекцијама Евхаристије, то јест евхаристијском преображају живота и верника, односно, спољашњој пројави и сведочанству њихове вере. Полазне претпоставке за савршавање Евхаристије јесу сабрање крштених верника и присуство предстојатеља скупа, односно Епископа или од њега опуномоћеног свештеника. Од момента када постоје крштени верници, једина претпоставка за образовање Цркве јесте постојање Епископа.
Прве Епископе поставили су апостоли. Епископско прејемство је свакако представљало први сложенији проблем организационог карактера са којим се Црква сусрела. Апостоли су првим Епископима предали благодатни дар евхаристијског преображавања живота, као што су га и они примили непосредно од Христа. Преношење благодатних дарова вршило се „полагањем руку”, чином хиротоније (рукоположења), односно призивом животворног дејства Светога Духа. Када је нестало нараштаја апостола, једина могућност за преношење благодатног дара била је у поверавању тога чина носиоцима благодати, односно, постојећим Епископима.
Без неке посебне теоријске разраде настала је пракса да сваки нови Епископ буде рукоположен од стране Епископа непосредно суседних области (Граничних Епископа) – и то најмање њих тројице. Избор новога Епископа вршен је од стране народа „удове” епархије, или само од стране суседних Епископа или чак од претходног Епископа исте помесне Цркве. Хиротонија се, међутим, обављала само и искључиво од најмање тројице Епископа. Сусрет тројице Епископа ради хиротоније једнога, четвртога, представљао је догађај оснивања новог тела – догађај заседања или сабора (синода) Епископа, као што се обично назива.
Сабор је испрва представљао литургијски догађај – имао је превасходно евхаристијски карактер, а не карактер саветовања (седнице). Тројица (или више) окупљених Епископа су, пре свега, „саслуживали”: заједнички су савршавали Евхаристију. У Евхаристији међутим, увек један приноси и благодари као предстојатељ сабрања. У таквим околностима појавио се проблем: који од Епископа окупљених на сабору треба да заузима прво место – односно, ко ће да председава на заједничкој Евхаристији.
И по том питању пракса Цркве је, без теоријских софизама, следила обичаје и праксу своје епохе и њених историјских оквира: обичај је био да се председавање на сабору понуди Епископу највећега града, административнога и културнога центра те области. Административни центар су обично сматрали митрополијом (мајком-градом) неке области па је тако Епископ тог града добио додатну титулу Митрополита, узимајући тиме на себе и неке посебне обавезе. Међу обавезама Митрополита, осим председавања на помесном сабору, била је и једна врста пресуђивања у случајевима разилажења и неслоге између појединих Епископа или између свештеника и њихових Епископа.
Институција Митрополита („митрополитски систем”) потпуније и систематскије се развија по завршетку гоњења и по признавању хришћанске Цркве за званичну религију Римске империје. Паралелно са тим развила се институција сабора, на којима је хијерархија Епископа примила свој коначни вид. После V века Епископи четири велика административна и културна центра, Рима, Цариграда, Александрије и Антиохије, добили су титулу Патријарха и првенство части пред свим другим Митрополитима. У знак поштовања и историјског достојанства њима четворици придодат је и Епископ Јерусалима. Тако је створена институција Пет Патријаршија (Пентархија), која је управљала црквеним животом у целокупном периоду јединственог и неподељеног хришћанства „по свој васељени”.
Али издвајање почасног првенства и административних дужности Митрополита никада ни најмање није променило суштински садржај достојанства Епископа: независно од географског пространства или политичког значаја његове епархије, и без обзира на придодату титулу Митрополита или Патријарха, Епископ превасходно остаје предстојатељ и председавајући на Евхаристији.
Због тога, ни на једном сабору Епископа – било да је то помесни (сабор Епископа једне одређене географске области) или васељенски (сабор свих Епископа хришћанске васељене) – не постоји разлика при гласању, нити у веродостојности мишљења између Патријараха, Митрополита и обичних Епископа. Приликом гласања, глас Патријарха Рима и Патријарха Новога Рима (Цариграда), као и њихово мишљење, имају исту важност са гласом, а и са мишљењем Епископа најмање и најбезначајније епархије.
Епископ који учествује на неком црквеном сабору не изражава и не представља број становништва нити географско пространство или политичку моћ – као што не изражава ни своја лична мишљења и ставове, ма колико они били умни и ма колико били студиозни и поткрепљени. Епископ сабору приноси сведочанство и опитну веру народног тела коме „председава на Евхаристији”. Он је носилац народног искуства, искуства живота. А аутентичност тога искуства је истина католичанске (односно саборне) Цркве; она је пуноћа и целокупност истине коју благовести Црква – независно од тога да ли је она доживљена од стране неколицине или многих, у некој сјајној метрополи или у скромној вароши.
На претходним страницама видели смо и следеће: сабори су одредили оросе-оквире истине Цркве, односно границе или контуре истине која се не исцрпљује у својој дефиницији: она није теоријски „систем”, нити „трансцендентална идеологија”, него се егзистенцијално доживљава и остварује у динамици живота евхаристијског Тела.
Ако, дакле, на једном сабору неки Епископи, или чак сви Епископи заједно, изразе мишљења, ставове и, коначно, одлуке које немају везе са искуством евхаристијског Тела, тада се сабор поништава а Епископи се лишавају свога достојанства. Наиме, последњи судија и чувар црквене истине је народ, народ-носилац евхаристијског искуства „истинског живота”.
Дешавало се у историји да су сабори који су имали амбиције да задобију католичански значај за свеукупно хришћанство – сазвани су као „васељенски” и хтели су да се наметну као „васељенски” – били одбачени од стране народа и окарактерисани као „разбојнички” и као „лажни сабори”. Док су други, много умеренији у својим намерама, признати од стране народа као васељенски, јер је васељенска и католичанска била истина коју су они изразили и формулисали.
Те историјске датости, као и порицање сваког институционализованог ауторитета и одбацивање сваке непогрешиве заповедничке власти унутар Цркве, у сваком случају остају несхватљиви и необјашњиви данас, када наша целокупна култура – наш начин живота – претпоставља потчињавање датом ауторитету институција, структура, идеологија и програма, а исто тако и одвајање народа од бављења суштинским стварима живота.
Матица те самовласне културе је западноевропски средњи век. Тамо је, постепено и са врхунцем у коначном одвајању Запада од Истока (1054), истина Цркве одвојена од чињенице Евхаристије и искуства тела народа. Одвојена од искуства живота, истина је претворена у теоријско учење, па сходно томе и у „догму”. Догма (учење) има свог институционалног носиоца, а то је клир. Чињеница Цркве идентификована је само са јерархијом клира, са управном организацијом свештенства и постала је структура власти а коначно и држава.
Западноевропском хришћанину због тога изгледа несхватљиво да се један васељенски сабор Епископа потчињава потврђивању од стране тела народа, пошто је за његову историју (али и за његово схватање и психосинтезу) истина увек повезана са влашћу, са процесом објективног наметања, а самим тим и са постојањем датог ауторитета, пред којим народ повија главу и потчињава му се – или пак устаје против њега и скида му главу.
Вековно религиозно предање формирало је такав начин схватања и такав психички склоп западноевропског хришћанина, да он, да би установио истину, обавезно има потребу за неким објективним ауторитетом – за неком непогрешивом столицом (катедром) или богонадахнутим Писмом који ће га психолошки утврдити у индивидуалном поседовању истине. То га је довело до трагичне дијалектике потчињавања и бунта, ропске покорности и револуције, што обележава целокупну новију европску историју.
Међутим, по предању неподељеног хришћанства и у складу са његовим православним историјским континуитетом, истину Цркве није могуће идентификовати са непогрешивим институцијама и са структурама власти, а да се она при томе суштински не измени. Јер, ауторитет и власт нуде „објективизовану” гаранцију индивидуалне сигурности у ”истину”; према томе, пружају безбедност човековоме ја, задржавају човека у стању пада и одвајају га од црквеног начина постојања. А потврда човековога ја утолико је потпунија уколико је непосредније учешће ауторитета и „непогрешивости” у институцијама и структурама суверене власти, где не остаје простора за личне ризике. За предање неподељеног хришћанства и за његов православни историјски наставак, истина Цркве је чињеница Евхаристије: преображај индивидуалног преживљавања у живот којим се причешћујемо као даром љубави и самопревазилажења – љубавним одрицањем од свога Ја да би човек црпео постојање и идентитет из чињенице да је љубљен и да љуби.
Потребно да изгубиш да би спасао, каже Јеванђеље – да изгубиш своју душу (Лук. 9, 24). Истина Цркве је губљење сваке привремене самопотврде и безбедности да би се спасао живот – она је достигнуће живота и због тога представља непрестани ризик и авантуру слободе. Ако динамику достигнућа потчинимо некој институцији, окамењеној у својој аутархији власти, тада смо живот добровољно заменили смрћу, а истину илузијом и обманом.
ИЗВОР: Христо Јанарас, „Азбучник вере“, Беседа, Нови Сад, 2000.
Објављено: 24.05.2022.
