Бог је примио тело човечије да би га учинио непропадљивим и да би га обесмртио – а то примање је егзистенцијална чињеница која сачињава Цркву, чини је Телом Христовим. Тело, међутим, није само плот (физичко тело) човекова, него је целокупни сплет односа за његово одржавање и преживљавање, за задовољавање његових најразноврснијих потреба. Сви ти односи, преображени у Евхаристију и заједницу љубави, јесу живот и истина Цркве.
Црква прихвата своје чланове да би преобразила целокупан људски живот – биолошку, историјску и културну „плот” човека. Проглашењем „званичном религијом” Римске империје 1 Црква прима и „плот” религиозности света: некад преображава то што је примила, а некада му се потчињава.
Преображавање или потчињавање су фазе у авантури човекове слободе, губљења и спасавања (душе), греха и освећења човека. У оној мери у којој се остварује истина Цркве, са средиштем живота у евхаристијском преображају твари, појављују се у историји врхунска богословска и литургијска дела отачке мудрости и светости, непревазиђена „семантика” Икона и архитектуре храмова, као и монашки покрети који не праве компромисе са структурама власти.
У оној мери у којој ми (клирици и мирјани) истину Цркве потчињавамо нашој природној потреби за „религијом” – метафизичком самопотврђивању наше индивидуе – у историји се појављује Црква која је потчињена сврсисходности религиозне „институције”, схватању „ауторитета” и „ефикасности”, кратковидим стремљењима друштвеног морала или тренутној политици.
Проглашавањем Цркве „званичном религијом”, наместо титула Епископа и презвитера, почињу да се појављују религиозна степеновања на „Архијереје” и , јереје”. Ствара се једна разграната управна јерархија и уводе се положаји и титуле који немају везе са евхаристијским пореклом црквених достајанстава-благодатних дарова.
Појављују се титуле као „архиепископ”, „егзарх”, „архимандрит”, „протосинђел”, „протопрезвитер”, „архиђакон” – увек са коначним циљем да се начини разлика по узору на световну власт. Клирици имитирају помпезне титуле официра Византијског царства и са повишеном дозом наивног претеривања уводе градацију у називима светости и преподобности, као „Најсветији”, „Високопреподобни”, „Високопречасни”, „Велики Домостројитељ”, и мноштво сличних звучних титула.
Паралелно са овим појављују се раздори због степеновања првенства Епископа (и епископа), односно спор између „значајних катедри” Рима и Цариграда, Цариграда и Александрије, Александрије и Антиохије. Повезаност васељенских првенстава са идејом империје довешће римску Цркву до потчињавања политичким амбицијама Латина, а касније до великог раскола хришћанства.
Иста та повезаност идеје империје и епископских првенстава појавиће се и у националним амбицијама словенских народа, да би завршила у гордом виђењу Москве као Трећег Рима, те у својевољном умножавању институције патријаршија. У последња два века идеја званичне религије империје поново ће задобити своје историјско тело под видом државних национализама, који помесне Цркве потчињавају критеријумима и амбицијама национализма и политике привремених политичких уређења и влада1. Све то, и још доста сличнога, представља „религијски” део историјског тела Цркве, то јест оно што је привремено и пролазно.
Но, то нема везе са истином Евхаристије, која устројава Цркву као могућност „вечнога живота” с ону страну простора и времена. Ту разлику, међутим, занемарују они који о Цркви суде мером њених историјских грешака и неуспеха институција и структура или, опет, критеријумом етичког оцењивања њених чланова или њеног вођства. Они покушавају да одмере све историјске датости да би тако дошли до закључка да ли је више позитивних или негативних страна историјског живота Цркве.
Они који о „хришћанству” суде по његовом етичком доприносу и историјској корисности, не знају шта је то Црква и у чему је њена истина. Сматрају је „религијом” и институцијом за задовољавање ”метафизичких потреба народа”, те зато о њој и суде мером „поправљања” карактера и услова нашег смртног живота. Не помишљају да, ван сваког привременог „поправљања” или неуспеха, на сваком евхаристијском скупу човеков смртни живот се претвара у живот бесмртности и непропадљивости.
А то претварање није угрожено недостојношћу индивидуа, гресима мирјана и клирика, скандалима водећих личности Цркве – довољно је да постоји макар и најмањи квасац Тела народа који свесно учествује у Евхаристији. Јеванђеље нас обавештава да је Црква-Царство Божије једна (рибарска) „мрежа” са „лошим и добрим” (уловом) (Мат. 13, 47); „њива” са пшеницом и са кукољем (Мат. 13, 25). И светитељи и грешници, сви смо подједнако чланови Цркве – праведници, преподобни, подвижници, заједно са разбојницима, проституткама и блуднима.
Сви се налазимо у Цркви не да бисмо неговали „врлине” или да бисмо „поправили своје карактере”, него зато што смо жедни живота слободног од пропадљивости и смрти. Било да смо врлински било да смо грешни, подједнако смо смртни – заједнички Грех свих нас је смрт, односно, чињеница да ће се наша физичка индивидуалност и ипостас једнога дана угасити у земљи (пошто „грех” не значи преступ правила и заповести, него промашај и неумешност, неуспех у односу на циљ или ”свршетак” нашег постојања).
Учествујемо (заједничаримо) у Цркви јер смо жедни живота, то јест љубавне пуноће живота. Не занима нас врлина смртног човека, него вечност покајаног човека. Унутар Цркве наша сила се у „немоћи показује савршена” ( II Кор. 12, 9) – велика сила Цркве су наши историјски неуспеси и греси.
Зашто су греси сила? Пре свега зато што признавање нашега неуспеха и слабости, као и поштовање неуспеха и слабости другога, јесу основне претпоставке слободе, односно, негирање тоталитарности коју подразумева свако „савршенство”. Нека се било ко усуди да „згреши” у некој политичкој партији, у некој организованој идеологији, у било каквој предузимачкој активности: немилосрдно ће платити (некад чак и својом крвљу) то скретање са „линије” или преступање „заповести” из „центра” или пак нарушавање користи подухвата. Нарочито данас, у свету и цивилизацији где се свугде очекује успех, прецизност и „савршенство”, Црква је једина која је сачувала последњу могућност човекове слободе – слободе његових неуспеха и слабости.
Сила Цркве се, међутим, показује у слабости, јер само са признавањем човекове недовољности можемо могућност живота да пренесемо на љубав Божију која ”подиже мртве”. Затварање у самодовољност, задовољавање нашим врлинама, ефикасношћу, доследношћу, нашом здравоумношћу, не оставља простора за двиг самоодрицања и самопревазилажења које ослобађа животворну могућност љубави.
Што више плодове живота (спасење, оправдање, бесмртност) очекујемо од наше религиозности, морала и ефикасности наших институција, то се више удаљујемо од могућности „истинског живота”. Насупрот томе, индивидуални греси свакога од нас, заједно са сваким аспектом пропасти у човечанском представништву Цркве – лоши Епи-
скопи, разбојнички сабори, политичка шпекулација црквеном истином – чине нас очајнима на плодотворан начин, пошто нас уверавају у утопијски карактер наших моралистичких виђења и религијских амбиција „обнове” човека.
Вечни живот који Црква благовести, почиње од оне тачке где се завршавају егзистенцијалне могућности твари – то јест свака тежња за самопостојањем и свако индивидуално претендовање на живот. Спасење од смрти је дело нетварнога, а не дело тварнога (твари); оно је дар-харизма, а не достигнуће природе.
Дарује се на оном нивоу постојања када се природа ослобађа од условљености, од нужности самопостојања – самоодржања. Тада се и пред човеком отвара могућност Тројичног начина постојања: живота као самопревазилажења љубави.
То је сведочанство Цркве које је своје историјско оваплоћење нашло превасходно у личностима мученика и подвижника. Делатно сведочење (мучеништво) мученика и његова историјска пројекција, као и трудови подвижника, коначно запечаћују црквени живот, управо зато што истину Цркве чувају неповређеном: живот није индивидуално преживљавање него последње, до смрти, самоодрицање из „безумне љубави” ка Личности Божијој и Исусу Христу.
Фусноте
I Од 27. фебруара 380, за време Теодосија Великог.
1 Погледати X. Јанарас, „Истина и јединство Цркве”, Атина 1977,
поглавлл 12: Институција Пентархије данас.
ИЗВОР: Христо Јанарас, „Азбучник вере“, Беседа, Нови Сад, 2000.
Објављено: 31.05.2022.
