У наредним месецима наш портал ће објављивати изводе из књиге „Азбучник вере“ Христа Јанараса у нади да ће вам ови изводи бити повод за прво или поновно читање.
- Природне енергије
Говорећи на претходним страницама о Богу и о начину на који можемо указати на Његово постојање, раздвојили смо стварност коју изражава реч суштина или реч природа, од стварности коју изражавају речи личност и ипостас. Говорећи сада о свету, користимо реч енергија да бисмо изразили једну трећу стварност, која се разликује и од суштине и од ипостаси и подједнако учествује у формирању бића колико и прве две, али истовремено представља и њихов спој.
Заиста, богословље Цркве тумачи стварност постојања, појаву и пројаву бића, полазећи од два основна разликовања: разликујемо суштину или природу од личности или ипостаси, а енергије и од природе и од ипостаси. На те три основне категорије – природу, ипостас и енергије – богословље своди начин постојања Бога, света и човека.
Али шта, заправо, одређујемо речју енергија?
Одређујемо могућности природе да обзнањује своју ипостас и своје постојање, да га чини познатим и причасним. Ова дефиниција ће бити јаснија уколико опет употребимо пример из нашег непосредног искуства, односно ако проговоримо о енергијама наше човечанске природе или суштине.
Сваки човек поседује ум, разум, вољу, жељу, машту; сваки човек производи, љуби, ствара. Све те способности – и многе друге, сличне њима – заједничке су свим људима, те зато и кажемо да оне припадају људској природи или суштини, односно да су то природне могућности или енергије које човека чине различитим од сваког другог бића.
Иако су, међутим, те природне енергије заједничке свим људима, оне се код сваког човека појављују на јединствен, несличан и непоновљив начин. Сви људи имају ум, вољу, жеље, машту и тако даље, али сваки појединачни човек умује, хоће, жели и машта на апсолутно другачији начин. Због тога и можемо рећи да природне енергије не само што човека чине различитим од сваког другог бића него се и пројављују на начин који човека чини различитим од свих других људи. Природне енергије су начин на који се открива и пројављује особеност сваке људске ипостаси, односно сваке људске личности.
Не постоји други начин да упознамо личну особитост човека, осим кроз пројаве природних енергија. Природне енергије нам допуштају да упознамо особеност личности учествујући у начину или у стилу њихове пројаве.
Начин или стил разликује Кавафисову реч од Сеферисове речи, љубав нашег оца од нежног старања наше мајке; то је нешто што не може бити одређено објективно него само уз помоћ условних израза и аналогијских слика. Да бисмо сазнали ту разлику, потребно је да учествујемо, да имамо искуство учествовања у речи или у љубави друге личности.
На претходним страницама говорили смо о томе како је, да бисмо неку личност упознали, потребно да смо у одређеном односу са њом. Сада допуњавамо тај појам: однос не значи напросто сусрет, непосредно виђење или посматрање него значи учествовање – причешће у енергијама које откривају особеност личности – у физиогномијском изразу, у речи, у изјави љубави и тако даље.
Свети Максим Исповедник нам даје једно врло значајно запажање на ову тему. Он констатује да, у односу на природу онога што дејствује, постоје две врсте енергија: хомогене (једнородне), како их он назива, и хетерогене (разнородне) енергије. Постоје, дакле, енергије које се пројављују на начин који је једнородан (истога рода, истога карактера, истога квалитета) са природом онога што дејствује и постоје енергије које се откривају кроз суштине које су другачијег рода од природе онога што дејствује.
Људски глас, например, артикулисани израз, јесте енергија речи која је ,једнородна” у односу на људску природу. Може, међутим, да постоји и пројава енергије речи кроз суштине које су хетерогене у односу на људску природу – могућност да се у реч образују друге суштине, као што су писмо, боја, мермер или музика.
Тако можемо да разумемо како је могуће да неку личност познајемо и непосредно и посредно: непосредно је познајемо када је сусрећемо, слушамо њене речи, гледамо њен израз лица, њен поглед, њен осмех, када је волимо и када нас воли; а посредно – када само читамо оно што је она написала, слушамо музику коју је компоновала или посматрамо слике које је насликала.
У оба случаја, знање је неупоредиво потпуније од свих наших „објективних” информација које имамо о некој личности.
Можемо да сакупимо сва постојећа обавештења о животу Ван Гога, например, и да прочитамо све биографије које су о њему написане. Али личност Ван Гога, јединственост, несличност и непоновљивост његовог бића, упознајемо само када видимо његова дела. У њима сусрећемо логос који је само његов и који га издваја од било ког другог сликара. Када смо већ видели доста Ван Гогових слика, па затим сусретнемо још једну, одмах кажемо: то је Ван Гог. Одмах разликујемо особеност његовог логоса, јединственост његовог стваралачког израза.
У сваком случају, и то познанство са личношћу Ван Гога, кроз изучавање његових дела, иако је неупоредиво потпуније од биографских података о његовој личности, не престаје да буде посредно знање. Непосредно знање би било када бисмо срели самог Ван Гога, када бисмо разговарали и живели с њим, када бисмо га волели и када би нас волео.
Овде, међутим, желимо да инсистирамо на могућности да упознамо неку личност и пројаву њеног логоса (њене егзистенцијалне особености) кроз суштине које су хетерогене у односу на саму њену суштину. Ван Гог је, по својој суштини, човек, док његова слика, по својој суштини, јесте платно са бојама. Па ипак, боје на платну постају логос који открива „тајну” личности, односно јединственост и несличност Ван Гоговог бића. Његова стваралачка енергија, тојест његово сликарско стваралаштво, чини могућим наше учествовање – причешће у познању његове личности.
И још једна констатација у вези са истим примером: сви они који, налазећи се пред неком од његових слика, препознају јединственост Ван Гоговог лоГоса, учествују у том логосу на начин који је, за сваког појединачно, личан, односно јединствен, несличан и непоновљив, а да то лично учешће сваког појединца не „комада” логос који је показатељ особености Ван Гога на онолико делова колико је оних који преко слике учествују у њему. На лични начин произнесен, логос остаје једнообразан и недељив, али истовремено „свима бива причастан јединствено”.
Слика (као и песма, скулптура, музика, људски глас) представља енергију логоса неког човека, односно могућност да учествујемо у познању његове личне особености – да сви који посматрамо исту слику учествујемо у истој особености истог човека.
– НАСТАВИЋЕ СЕ –
ИЗВОР: „Азбучник вере“, Христо Јанарас, БЕСЕДА, НОВИ САД, 2000.
