У језику данашњих људи реч ортодоксија (православље) има смисао припадања некаквој догми или слову неке идеологије. Отприлике је идентична са конзервативношћу, односно, верношћу наслеђеним формама. Ортодоксан је онај који остаје веран оригиналној и аутентичној формулацији неког учења, насупрот онима који преусмеравају и мењају његову полазну верзију.
Отуда свака догматична идеологија – религијска, социјална или политичка – има и своју ортодоксију. Говоримо, например, о лутеранској, фројдовској или марксистичкој ортодоксности, како бисмо изразили верност (конзервативну и често бесплодну) формулацијама самога Лутера, Фројда или Маркса – то јест противљење те верности накнадним тумачењима и стваралачким прерадама првобитних идеја.
Позивање на ортодоксност често бива са хвалисањем због верности ономе што је оригинално и аутентично. А хвалисавост значи захтев за општим признањем и поштовањем онога што је наслеђено, али и оних људи који то наслеђе чувају и представљају. Тако ортодоксност почиње да функционише као средство за оправдање не толико конзервативних идеја колико конзервативних људи – често користи за психолошко прикривање неодлучности или духовне стерилности. Они који се не усуђују или не могу да створе нешто ново у животу, фанатично се држе неке ортодоксности.
Важност, ауторитет, а коначно и власт, стичу као представници и руководитељи аутентичности – као заштитници форме и тумачи слова. Коначно, сваку ортодоксност претварају у „Прокрустову постељу”, где осакаћују живот да би га прилагодили захтевима догме.
Овакво тумачење ортодоксности и последице које га прате резултат су одређеног схватања о истини и о могућностима приступа тој истини. Оно претпоставља способност човека да индивидуално поседује истину, а самим тим и да је претвара у објекат којим може да влада.
Да би се претворила у објекат поседовања, истина треба да има фактички и коначан карактер, да се идентификује са властитом дефиницијом, то јест са „словом” дефиниције – односно да у властитој дефиницији налази своје непомериве границе. Поистовећивање са коначном дефиницијом објективизује истину: чини је објектом који интелект може да поседује и да њиме влада. Најпотпунији облик поседовања истине јесте верност ортодоксности, првој и аутентичној објективизацији.
Такво схватање о истини и о могућностима за приступ истини, карактерише, али и утемељује, нашу данашњу цивилизацију – такозвану западноевропску цивилизацију у њеним светским размерама. Оно, међутим, нема ништа заједничко са Црквом и са црквеном ортодоксијом (православљем). Апофатика црквене истине, о којој смо говорили на претходним странама, искључује било какво објективизовано схватање ортодоксности.
Истина се не исцрпљује у својој дефиницији која је само граница – међа истине, односно њена „одећа” или „чувар”. Истина је стварност која не оповргава сама себе – последња истина је живот који се не укида смрћу. Због тога се познање истине не остварује разумевањем дефиниција, него учешћем у чињеници истине, у истини живота, у непосредности искуства.
„Азбучник вере“, Беседа, Нови Сад, 2000.
