Тако се одиграва човеков пад. Говоримо о паду да бисмо показали да не подразумевамо само неку аксиолошку деградацију него и измену начина постојања, отпад од живота. Библијско казивање непоновљивом символиком одсликава и ту егзистенцијалну измену и последице пада.
Прва последица јесте осећање голотиње: „Тада им се отворише очи, и видеше да су голи, па сплетоше лишћа смокава и начинише себи прегаче” (Пост. 3, 7). До тренутка пада „беху обоје голи, Адам и жена му, и не беше их срамота” (Пост. 2,25). Шта је, дакле, то осећање голотиње, стид због голотиње, који прати пад? То је сазнање да поглед другога који пада на мене није поглед љубљенога, нити човека који ме љуби, у кога имам поверења.
То је поглед странца; не посматра ме са љубављу, него ме гледа само као објекат своје жеље и похоте. Поглед другога чини ме објектом, претвара ме у неутралну индивидуу; осећам да ми одузима субјективност, мој најдубљи и једини идентитет.
То што се осећам нагим јесте раскид односа, укидање љубави, потреба да се заштитим од претње коју други сада већ представља за мене. И браним се стидом. Облачим се да бих спасао своју субјективност, да се одбраним од погледа другога, да се не бих претворио у објекат угађања индивидуалном задовољству и апсолутизму другога.
Пре пада целокупно тело је било израз и пројава личне уникатности, динамички призив ка заједници живота, ка самопревазилажењу и самоприношењу из љубави. Осећање голотиње и стид због ње започињу онога часа када живот престане да се осврће на љубав и стреми само ка самодовољној индивидуалности – ка индивидуалним потребама и индивидуалном задовољству.
Зато после пада само код истинске љубави голотиња престаје да буде срамота и бива двиг крајњег поверења и самоприношења. „Код истинске љубави душа покрива тело”, говорио је Ниче, коме пизма безбоштва није увек онеспособљавала чуло истине. Са друге стране, једри светитељ, свети Исак Сиријац, допуњава речено: „Љубав не зна за стид… Љубави је природно не стидети се и не скривати своју меру.”1
Осећање голотиње и стид због ње јесте најочитија пројава измене коју је човечанска природа падом претрпела: обезвређује се и изопачује (али ипак не уништава) икона Божија која је отиснута у природу човекову, односно лични начин постојања, начин Тројице, начин љубави личности – љубави која је једина у стању да обједињује живот и вољу и енергију природе.
Лична слобода се потчињава (мада никада у целокупности) индивидуалној потреби природног самопостојања, постаје инстинкт, нагон, неутољива страст. На тај начин се природа комада, дели се на индивидуалности од којих свака живи само за себе – индивидуалности узајамно противних и сукобљених у претендовању на живот.
1 „Сачувана аскетска депа”, Слово 58.
– НАСТАВИЋЕ СЕ –
ИЗВОР: „Азбучник вере“, Христо Јанарас, БЕСЕДА, НОВИ САД, 2000.
