Евхаристијска Вечера, која сачињава и пројављује Цркву, није нека теоријски установљена институција којом Христови ученици уводе некакву новину у историју. Као што је Сам Христос примио дато људско тело, обнављајући на тај начин оно што је узео на Себе, тако је и Његова Црква примила историјско тело своје епохе, преображавајући то што је примила.
Евхаристијска Вечера је продужетак и пројекција јеврејске пасхалне вечере. Пасха за Јевреје значи пролаз или прелаз. Био је то највећи празник у години; тога дана славио се спомен на прелазак преко Црвеног мора и ослобођење Израиља од робовања фараону и заточеништва у Египту. Уочи празника, јеврејска породица се окупљала на празничну вечеру. Једнога тренутка, за време те вечере, најстарији члан обитељи узимао је у руке пехар са вином да би одржао здравицу која је, уствари, била молитва Богу – Евхаристија (Благодарење).
Благодарио је Богу за све што је даровао и обећао оцима Израиља и целокупном Свом народу, а нарочито за чудесни прелазак преко Црвеног мора и за спасавање уз Египта. Потом је пио прво он, а затим је пехар ишао од руке до руке, да би сви пили, учествујући тако у Евхаристији.
Заједно са својим ученицима Христос је обавио такву јеврејску пасхалну Вечеру у јерусалимској „горњој одаји”, увече уочи Своје крсне смрти. Али не више због успомене и поновног оживљавања Старога Завета између Бога и Његовог народа и због чудесних потврђивања верности Господа томе Завету. Христос пасхалној вечери даје нови садржај – садржај Новога Завета.
Пасха сада није само прелазак једнога народа из ропства у слободу него прелажење целокупнога људског рода из смрти у живот. „У Телу” Христовом и „у Крви Његовој” разрушена је „преграда која је растављала” тварно од нетварног. Сада оно што је тварно може да постоји на начин нетварнога, на начин „истинског живота”.
Тело и Крв Христова јесу свет, односно, твар, али не свет и твар у бунту самопостојања. Они су тварно постојање као узношење и принос Богу, као потврда благодарења за животворну љубав Очеву.
Храна на евхаристијској вечери Цркве – хлеб и вино – такође представља твар као узношење и принос Богу, по угледу на начин постојања Христовог Тела. Под видом хлеба и вина – вид који у себи сажима сваку храну и који човеку омогућава живот –
Црква прима свет и приноси га Богу. Живот тварнога она узноси и приноси вољи љубави Очеве и благодари за егзистенцијалну могућност тога узношења које је остварено са Христом.
„Ово чините за мој спомен”, рекао је Христос својим ученицима, делећи хлеб и вино на Тајној Вечери (Лук. 22, 19). Спомен, у Светоме Писму, не значи просто ретроспективу успомена, присећања на прошле догађаје, него поновно доживљавање и обнављање односа – чињенице живота. Причешће (заједничарење) Хлебом и Вином Евхаристије представља поновно доживљавање и обнављање односа тварнога и нетварнога који је остварен „телом и крвљу” Христовом. Евхаристијски Хлеб и Вино нису неутрални предмети који служе за исхрану и преживљавање смртне индивидуалности, него су творевина са којом заједничаримо и којом се причешћујемо као животворним односом са Оцем; они су творевина која у јединству живота са нетварним, односно, Тело и Крв Христова, као што је то Он сам потврдио: „Узмите, једите, ово је тело моје; пијте од ње сви, ово је крв моја”.
