Свест о паду, који је човека спустио у раван постојања другачију од оне за коју се он осећа створеним, није искључива одлика јудеохришћанског Предања. То је општељудска свест која се изражава митовима и символима у готово свим религијама и надахнула је најзначајнија учења у готово свим философским системима.
Свакако, пак, за хришћанско Предање помињање пада човековог није тек одељени аспект његових антрополошких схватања него стожер или „кључ” за разумевање човека, света и историје. С једне стране истина о паду, а с друге истина о обожењу човека, одређују саму чињеницу Цркве и дају смисао њеном постојању и њеној историјској мисији. И по питању пада, учење Цркве се превасходно црпи из тумачења текстова Старога Завета. Повест о стварању човека, на првим страницама Књиге постања, допуњена је навођењем чињенице пада, уз примену иконографије са задивљујућим богатством смисла и непоновљивом и оригиналном символиком.
Читамо у Књизи постања да је Бог, пошто је створио човека, засадио ради њега рајски врт, односно прелепи перивој у Едему, и онде га поставио.
У свим средњеисточним религијама слика врта функционише као символ идеалне среће – можда као антитеза јаловости и огољености пустиња којих је у изобиљу у тим крајевима. Наравно, безводност пустиње је символ смрти, док реке које натапају рајски врт Едема и богатство растиња које га украшава пружају слику живота у изобиљу.
У тај „врт обиља”, како га назива Писмо, поставља Бог првоствореног човека „да га ради и да га чува” (Пост. 2, 15). Делатност у тој првој фази човековог живљења није „ропство” – робовање потреби физичког преживљавања – него органски продужетак и пројекција стваралачког дела Божијег, процват стваралачке способности која одликује човека као икону Божију, односно као личност.
Истовремено, све плодове рајскога биља Бог нуди човеку „за храну” (Пост. 1, 29). Рајски живот човека не представља неко „спиритуалистичко” стање или идеалистичко живљење у облацима, како то често замишљају моралисти. Од првог тренутка живот човека се остварује узимањем хране, директним примањем материје света. Човек живи и постоји само у непосредном и органском односу са светом, са материјом света.
Не у неком интелектуалном или теоријском односу јер човек није само посматрач и надзиратељ или тумач света него онај ко непосредно прима свет као храну, узима га у себе и чини га својим телом. Само тако, само кроз ту органску заједницу са светом, остварује се живот човека. Оно што је изузетно у рајском стању човека јесте то да примање хране, које човеку осигурава живот, не сачињава само активан однос и заједницу са светом већ и активан и животворан однос са Богом. Бог је Онај Који човеку дарује храну, односно претпоставку живота, Онај Који приноси сваки плод и семе „за храну”. Свако примање хране је дар Божији, „благослов” Божији, односно остварење односа са Њим – остварење живота као односа. Рајски однос човека са Богом није неки етички и религијски однос: не остварује се, наиме, директно поштовањем некаквог закона или узношењем молитава и жртава. То је сам живот човека, који се* остварује као однос и заједница са Богом, непосредно остваривање живота, односно примање хране, једење и пијење.
Исту ту истину са првих страница Постања изнова налазимо у црквеној пракси Евхаристије, где однос човека са Богом – онако како је успостављен као однос живота „у Телу” Христовом – бива поново остварен саборно, кроз догађај једења и пијења: човек опет узима храну – основне видове хране, а то су хлеб и вино – као фактор заједнице, сада већ ипостасне богочовечанске заједнице; узима Тело и Крв Христову. Свето Причешће, заједничарење човека са Богом, опет је однос живота који се остварује преко хране. Човек не црпи живот из хране саме по себи него из хране као односа и заједнице са Богом. Прима храну као дар живота који му нуди Бог, црпи живот и постојање из чињенице заједнице са Њим, а не из способности властите природе да кроз храњење привремено преживи.
Али та промена начина постојања у сваком случају се одвија кроз физички чин једења и пијења. Учествовање у начину Царства није преношење у некакав „други” живот него обеспропадљивање тог истог живота који се остварује као заједница узимања хране. Због тога је и слика Царства Божијег у Новом Завету често слика вечере, где људи , једу и пију за трпезом ” коју им је Бог поставио (Лук. 22, 30).
– НАСТАВИЋЕ СЕ –
ИЗВОР: „Азбучник вере“, Христо Јанарас, БЕСЕДА, НОВИ САД, 2000.
