Бог је првоствореним људима понудио могућност живота, „истинског живота” непропадљивости и бесмртности, дарујући му свет, храну, као чињеницу заједнице с Њим. Али остваривање живота као чињенице заједнице и односа свакако је плод слободе – не постоји нужна или наметнута заједница или љубавни однос.
То значи да је рајски живот првостворених људи обухватао и могућност за другачију употребу слободе – могућност да се људско постојање не оствари као чињеница заједнице и односа са Богом него да се оствари из себе, сама по себи, црпећи егзистенцијалне силе из саме себе, односно само из своје тварне природе.
Ту могућност сликовито показује библијска повест користећи символ дрвета „познања добра и зла” (Пост. 2, 9 и 17). И оно је дрво рајског врта, али не спада у „благослов” који је Бог понудио човеку – једење његових плодова не сачињава заједницу и однос са Богом.
Оно управо представља могућност да човек прихвати храну – да оствари свој живот – не као заједницу са Богом него невезано са Њим и независно од Њега, да се храни само ради властитог одржања, то јест ради преживљавања своје физичке индивидуе. Тада човек не постоји као личност која ипостас живота црпи из заједнице љубави него постоји као физичка индивидуа, као егзистенцијална јединка која опстанак своје ипостаси црпи из својих сила, односно из створених енергија својих функција.
Бог од првостворених људи тражи да не једу плодове са дрвета „познања добра и зла”. Жели ли, дакле, да их одвоји од познања етичких дилема, да их одржи етички „једнодимензионалнима”?
Треба да разјаснимо да овде изрази добро и зло немају конвенционално значење добра и зла, како то данас разумевамо, то јест нису категорије понашања, не изражавају правно схватање о друштвено корисном и друштвено штетном. Овде, као и у целокупном Светоме Писму, изрази добро и зло изражавају могућност живота и одрицање живота, односно потенцијалност смрти. Бог то разјашњава првостворенима и пророкује им: „У који дан окусиш од њега, умрећеш” (Пост. 2, 17).
У тим Божијим речима немамо неку претњу казном, него предвиђање и упозорење. Ако првостворени људи буду јели с тога дрвета, не чине просто неку грешку (грех), не преступају некакву заповест коју треба држати јер је дата „одозго”. Једење плодова тога дрвета укида претпоставке живота и одвешће их у смрт.
Они ће покушати да остваре живот не на начин који представља живот (тројични начин љубави и заједнице) него сасвим супротно: тражећи да живот црпе из створених и зато привремених могућности своје физичке индивидуалности, да постоје тако као да је свака физичка индивидуалност само узрок и само циљ.
Добро и зло не сачињавају овде само антитезу значења – зло није неприкривено укидање добра него његова деформација и извртање. Постоји један „добар” и један „зао” начин за остваривање живота: то је дилема која се поставља пред првостворене људе. „Зли” начин као доступну истиче могућност саможивота, могућност да саздана творевина садржи у себи и свој узрок и своју сврху, односно да сама по себи доспева до равнобоштва и самообожења.
Али то је лаж, лажно достигнуће које одрицање живота тумачи као живот и сасвим сигурно води у смрт. У библијској слици Бог жели да одврати човека управо од познања смрти – јер смрт је коначно знање и када се оно стекне, бива већ касно за сузбијање његових трагичних последица. Па ипак, првостворени људи коначно изабирају начин „зла”, начин смрти. Упозорење које им је у библијској повести Бог упутио наглашава да њихов избор бива уз потпуно познавање његових последица.
Појављује се ипак једна олакшица: на такву своју одлуку наговорени су од стране змије, тог архетипског символа зла. За црквену егзегезу змија је овде израз интервенције ђавола или сатане, који представља лично биће, духовно, слично анђелима Божијим, литургијским бићима која је Бог створио пре него свет – биће, међутим, које је побуњено, одвојено од живота, самоосуђено да вечно пребива у смрти, коју је испрва оно само изабрало.
Змија прво жени упућује изазов. Ни овде символика није случајна. У језику архетипова живота који користи Свето Писмо (језику архетипских слика које „значе” много више од њихових представа), жена је слика природе, насупрот мушкарцу, који је символ разума (логоса).
Ова противположност природе и разума, женскога и мушкога, не представља неко аксиолошко разликовање већ одсликава човеково искуство о начину на који се остварује физички живот: природа има „женску” готовост да отелови чињеницу живота; потребно је, међутим, семе разума да би се остварило то отеловљење. Без спаривања мушкога и женскога не може да постоји живот. Без учешћа разума, природа је само могућност, а не егзистенцијална чињеница; а без свог отеловљења у природи, разум је само апстрактан, безипостасан појам. На тај начин искушење за изопачено остваривање живота бива прихваћено прво од стране жене управо због тога што не представља само теоријски изазов него физичку могућност.
Речи које јој змија упућује јесу показање „логичког” извртања „добра” – показање разума који хоће да обмане природу, да фалсификује могућности живота: „Зашто ли вам је Бог рекао да не једете ни са једног дрвета у Рају?” Жена узвраћа: „Од плодова са дрвета у рају можемо да једемо, али од плода са дрвета које је усред раја, Бог је рекао да не једемо да не бисмо умрли.” Змија не инсистира на грубој клевети, одмах је напушта и прелази на другу: „Нећете умрети”, каже, , јер зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите са тога дрвета, отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро, а шта зло.” Библијска представа не иде даље. Томе другом искушењу равнобоштва и самообожења жена не одолева – природа прихвата да предузме саможивљење.
Првосаздани људи кушају плод независности и егзистенцијалне самосталности.
– НАСТАВИЋЕ СЕ –
ИЗВОР: Христо Јанарас: „Азбучник вере“, Беседа, Нови Сад, 2000.
