Христово самоприношење из љубави представља „откуп” за „искупљење” смрти свакога човека. Још из времена прве апостолске заједнице Црква покушава да искаже и да опише искуство спасења које нам је даровала Христова крсна смрт.
Принуђена је да се користи призорима и категоријама нашег свакодневног живота и поред тога што је свакодневица нашег живота потчињена паду. Према томе, да бисмо схватили то што Црква жели да назначи кроз слике нашег искуства палих људи, потребно је да се, колико је то могуће, ослободимо од сваког индивидуоцентричног тумачења, рационализма и утилитаризма, односно од свих елемената који спутавају живот.
Реч је, дакле, о „усиновљењу”, о „помирењу”, о „откупу”, о „искупљењу” и о „оправдању”. У нашем свакодневном животу ови појмови углавном су потчињени нарави трговинско – пословних односа, индивидуалне рехабилитације и субјективне осигураности.
Црква, међутим, уз помоћ тих истих појмова хоће да укаже на пожртвовану љубав Бога према човеку, на поновно успостављање тварнога у животворни однос са нетварним, на одрицање од егзистенцијалне аутономије индивидуалности и на црпљење живота из заједнице љубави. Веома је значајно, дакле, како ћемо схватити ове појмове: у оном значењу које имају после пада или у њиховој еклисиолошкој перспективи.
Велико изопачење и погрешно тумачење црквене истине о уништавању смрти Крстом Христовим појавило се на Западу већ од првих векова и постепено је преовладавало у његовој духовној клими. Тертулијан, Августин, Анселмо и Тома Аквински представљају ступњеве у формирању и наметању тога изопачења, које је коначно проглашено за званично учење западне Цркве на Тридентском сабору (1545-1563). Ради се, заправо, о јуридичком тумачењу библијских представа о „откупу” који је Христос принео својом крсном смрћу, да би тако „искупио” човечанство из ропства и потчињености греху и смрти – овакво тумачење прилагођено је острашћеном искуству човека после пада.
Сагласно са оваквим тумачењем, човечански грех представља нарушавање и преступ божанског „правног поретка” а истовремено и увреду части и величанства Божијег. Величина кривице за то нарушавање и увреду мери се величином достојанства увређенога – као и код људскога права. Према томе, бесконачна величанственост и праведност Божија захтевала је и бесконачно велику надокнаду за умилостивљење. Ограничени човек, међутим, није могао да пружи такву бесконачну надокнаду, чак и кад би се целокупно човечанство жртвовало ради задовољења божанске праведности. Зато је Сам Бог узео на себе да, у Личности Свога Сина, исплати тај бесконачни откуп ради задовољења Своје праведности. Христос је кажњен
крсном смрћу уместо грешнога човечанства, а истовремено и да би грешно човечанство тиме скинуло са себе кривицу. И касније, у учењу Лутера и Калвина, Христовом крсном жртвом не задовољава се само божанска праведност него се умлостивљује и гнев Божији.
Изопачења која ова теорија наноси вери Цркве дословно су неизбројива. Она истину Божију изопачује тако што слободу Његове љубави потчињава неумољивој нужности некакве егоцентричне и сурове праведности која садистички захтева задовољење. На тај начин Бог Цркве се, од Оца и „безумног љубитеља” човека, претвара у немилосрдног судију и претећег казнитеља чија се праведност задовољава (по мишљењу Августина) тиме што гледа грешнике како се пате у паклу.
Узастопни таласи атеизма у духовном животу Запада током последњих векова, као и револуционарне експлозије ослобођења од „Бога садисте” у римској јуридичкој традицији, у блиској су вези са теоријом о „задовољењу божанске праведности Христовом крсном смрћу” – као што је у људској свести хришћанска истина повезана са неизлечивим комплексима кривице.
Ова теорија изопачује црквени смисао греха и схвата га као човеков промашај и неуспех; другим речима, тумачи га као правни преступ и као одступање достојно казне, као виновника егоцентричне кривице и повод за исто тако егоцентрично оправдање. Јер, психичким механизмима палога човека потребна је чак и кривица и често је изазивају, са циљем да кроз некакво објективно и неоспорно „искупљење” остваре егоцентрично задовољење индивидуалног „оправдања”.
Схема „кривица – искупљење – оправдање” типичан је симптом сваке „природне религије”, односно израз људске психе која одбија да се одрекне индивидуоцентричног тумачења постојања и покушава да победи смрт својим достигнућима достојним награде, макар она и била поткрепљена одговарајућом вредношћу неког трансценденталног „откупа”.
Тако се Црква претвара у моралистичку религију, послушницу индивидуалног самоутврђења човека. Крст Христов престаје да оваплоћује и да открива срж Јеванђеља спасења: одрицање од саможивота да би се остварио живот; прихватање смрти са циљем да се сломи и последње егзистенцијално противљење субјективности и да се постојање црпи не из тварне природе него из личног односа са Богом Оцем, Даваоцем живота.
Ако је Крст Христов постао превасходни символ Цркве, видљиви израз и пројава вере хришћана, то није зато да би он једноставно подсећао на страдање Богочовека и на плаћање достојне цене разгневљеној праведности Божијој. Хришћани своје тело запечаћују знаком крста, објављујући тако добровољно самоодрицање од индивидуалне самосталности и жртвено приношење живота вољи Очевој. „Свему видљивоме потребује крст”, пише свети Максим Исповедник, „а свему бестелесном потребан је гроб”1.
Све што је видљиво, све оно што нам преко индивидуалних чула постаје доступно, свако знање које стичемо својим индивидуалним расуђивањем, све оно што изгледа да нам се потчињава због наших индивидуалних способности, све то треба разапети на крст и погрепсти, односно, умртвити као индивидуалне потврде и оклопе нашега ја, да би оне тиме функционисале као љубавни (еросни) однос и самопревазилажење.
Због тога хришћани запечаћују своје тело знаком крста не само када се моле него „када приступају било којој ствари”: „Хлеб једући, Чашу испијајући; при уласку, при изласку … пред постељом и устајући са ње”2. Свака етапа и сваки вид свакодневног живота запечаћује се знаком животворне смрти, знаком покорности вољи Очевој, вољи живота.
Јер, крст није знак успомене и сентименталистичког или морално поучног подсећања, него символ и објава саобразовања са Христовим начином постојања као начином живота. И као такав символ, као указање на живот који препоручује Црква и као надање верника, крст се, коначно, утискује и на гробове упокојених, потврђујући њихов улазак у „земљу живих”.
Фусноте
1 Свети Максим Исповедник, „Богословска поглавља“, 66, Р.С. 90.
1108 В.
2 Оригсн, „Тумачење на пророка Језикиља“, 9, 4 – Р.С. 13,801 А. Све-
ти Кирило Јерусалимски, „Катихезе’\ 13, 36.
ИЗВОР: Христо Јанарас, „Азбучник вере“, Беседа, Нови Сад, 2000.
