Црква је Вечера – чин једења и пијења.
Једење и пијење су претпоставке човековог живота, начин његовог учешћа у животу. Изопачење живота и улазак смрти у свет одиграо се, такође, чином једења – једењем плода са „дрвета познања добра и зла”. Првостворени човек је узимање хране – могућности живота – раздвојио од заједнице и односа са Богом. Узео је храну само за себе, ради одржавања своје индивидуалности; хтео је да живот оствари не као заједницу и однос већ као индивидуално физичко преживљавање и самопостојање.
На евхаристијској Вечери Црква остварује такав приступ који је коренито супротан приступу првостворених људи. Она прима храну не у оквирима индивидуалне претензије на живот, него да би живот остварила као узнос Богу и као заједницу са Њим. Ова промена у начину остваривања живота није напросто етичка дисциплина у држању заповести нити је, опет, некаква емоционална зависност или мистички доживљај. Она представља чин једења и пијења који се претвара у љубавно прожимање живота и у одрицање од бунта самопостојања.
Наше учешће на Вечери Евхаристије јесте заједница са нашом браћом и са Богом – заједничаримо у животу, прихватамо да постојимо само када љубимо и када бивамо љубљени. Због тога се Евхаристија Цркве показује као икона и објава тројичног начина постојања, као откровење „истинског живота” и Царства Божијег.
Остваривање и објављивање Царства Божијег у Евхаристији није ни морално достигнуће нити само некакав мистички доживљај, због тога оно и превазилази могућности људскога подвига. Оно је дар, благодат, преобразовање живота, обнова могућности живота. Дар нам је дат и даје нам се „у Телу и Крви” Христовој – кроз истинско јединство тварнога и нетварнога.
Као што ни само наше постојање или другачијост наше личности нису наша достигнућа него поклон и благодатни дар, тако су нам даровани и непропадљивост нашег смртног живота и промена нашег начина постојања. Животворна сила и начело је Бог, Свети Дух Божји; Он дарује постојање, оснива нашу личну ипостас као егзистенцијални одговор на призив Његове безумне љубави; Он обнавља и нашу тварност изграђујући „новога човека” – јединство Божанства и човечанства – „у Телу” Христовом.
Обнова живота творевине од стране Духа Утешитеља јесте претпоставка за устројавање Цркве и за наше учешће у Њој. Када говоримо о обнављању живота немамо на уму ни морално „поправљање” човека нити његову рехабилитацију пред законом, него чин који је толико стваран колико и само устројство нашег живота, односно, стварање свега што постоји.
Да би се саздала „нова твар” Цркве, није био довољан Христов наук Његовим ученицима или понављање и подражавање Тајне Вечере. Било је неопходно да се оствари животворни „силазак” Духа Божијега у човечанско тело – као што је Дух „сишао” на Приснодјеву Марију да би се остварило оваплоћење Христово.
То укључивање Утешитеља чиниоце „новога тела”, Црква је историјски доживела на дан Педесетнице, а доживљава га и на свакој евхаристијској Вечери, кроз животворно претварање Хлеба и Вина у Тело и Крв Христову. Исто то претварање јесте полазиште учешћа свакога од нас у Цркви оствареног кроз тајну Крштења.
ИЗВОР: Христо Јанарас, „Азбучник вере“, Беседа, Нови Сад, 2000.
