Бог прима човечанску природу и чини је учесницом у Својој божанској природи, ипостазирајући заједнички лични начин постојања двеју природа у једно јединствено Биће и у једну Личност. Та једна Личност је ваплоћени Логос, Друго Лице Свете Тројице „у телу”, Јединородни Син Очев Који је „постао тело”. То је Исус, Христос (Помазаник) Божији.
Јединство двеју природа у Христу је несливено и нераздељиво. Две природе се не сливају; разлика двеју природа се не укида. Како Божанство тако и човечанство задржавају своја својства у једном и нераздељивом егзистенцијалном остваривању, тојест у личности Христовој. Црква признаје Христа као савршеног Бога и савршеног човека – не постоје измене, или умањења, или извртање, нити у Његовом човечанском нити у Његовом божанском бићу.
Све су те формулације, међутим, у опасности да буду схваћене као апстрактни појмови уколико заборавимо начин на који личност ипостазира природу (чини је истинским бићем), а дакако, и јединство природа. Не треба да заборавимо да природа постоји само као лична ипостас, само „у личности”. А личност ипостазира природу јер у једном и јединственом егзистенцијалном факту, факту сопствене особености и слободе, савозглављује све енергије своје природе: вољну, логичку, стваралачку, љубавну и све друге енергије. Природу познајемо само као делатну чињеницу, само преко њених енергија, чији егзистенцијални носилац и изразитељ јесте личност. Без енергија, природа је само апстрактан појам, безипостасна мислена „суштина”.
Исто тако и личност без природе, чије енергије егзистенцијално ипостазира, није ништа друго до апстрактно „начело”. Опасност да јединство двеју природа у Христу схватимо као апстрактно теоријско „начело”, имајући у виду само мислене „суштине”, невезане са било каквим егзистенцијалним остваривањем, назначила је Црква у случају јереси монотелитства и моноенергетизма.1
Та јерес је прихватала да Христос има две природе, божанску и човечанску, али је тврдила да је сједињавање двеју природа имало свој свршетак у једној личној вољи и енергији оваплоћеног Логоса Божијег. Али само једна воља и енергија значи и само једну природу. Јер, друга природа, која не дела као егзистенцијални факат, уствари је непостојећа. Ако је Христос имао само божанску вољу и енергију, тада је Његова човечанска природа у самој ствари безипостасна, а Он Сам је био егзистенцијално необјашњива утвара човека. Његово човечанство је остало неприхваћено од стране Божанства и зато неисцељено.
За Цркву, Христос је Личност оваплоћеног Логоса Божијег, Личност која у конкретном егзистенцијалном случају ипостазира и божанску и човечанску природу. Конкретна егзистенцијална чињеница јесте Његова лична особеност и слобода где савозглављује и пројављује енергије обе природе. Личност поседује приоритет у односу на природу (она природи дарује постојање или ипостас).
Лична посебност и слобода савозглављује и пројављује природне енергије истовремено им се не потчињавајући. Тако се и Христова лична слобода не потчињава енергијама двеју природа него их потчињава себи; зато и управља њима и пројављује „Његову човечанску вољу, не супротстављајући је и не потчињавајући Његовој божанској и свесилној вољи”. Првенство божанске воље у Христу није, дакле, природна нужност, а божанска воља се не намеће човечанској снагом своје природне свемоћи. То претхођење је достигнуће Христове личне слободе и због тога га Црква истиче као супротност употреби слободе коју је показао први Адам.
Први Адам је одбио да оствари живот (лично постојање своје природе) на начин који је начин живота: као заједницу љубави и самопревазилажења у љубави. Његова лична слобода (пројава природних енергија које сачињавају чињеницу постојања и управљање њима) обратила је вољну енергију природе од начина живота ка начину смрти: преобратила је живот у индивидуално преживљавање, у аутономизовано природно самопостојање. А егзистенцијално аутономизована природа делује као нужност саможивота, као инстинктивна воља за преживљавањем, за пројавом и за овековечењем.
Природа се аутономизује од личних могућности живота, а природне енергије се одвајају од слободе личности (од личног управљања њима и њиховог произношења), постају егзистенцијални самоциљ и неумољива нужност. Лично постојање делује као потчињено природи, а самим тим и њеној тварности, те зато и завршава у смрти – последњој физичкој нужности твари.
Насупрот томе, Други Адам, Христос, Својом личном слободом потчињава вољу Своје човечанске природе вољи Своје божанске природе, вољи истинског живота који делује као заједница послушања Оцу, као самопредавање Његовој љубави. Воља Христове божанске природе јесте заједничка воља Лица Свете Тројице, воља живота, слобода љубави, слобода од сваке нужности, па зато и једнозначна са вечним животом. Тој вољи слободе која остварује живот као самопревазилажење и потчињавање себе љубави, Христос потчињава Своју природну човечанску вољу, а тим потчињавањем доноси исцељење, оздрављење човечанске природе: човечанска природа није више аутономизована нужност самоодржања; није покушај самопостојања твари, који неизбежно завршава смрћу. Сада постоји једна Личност која енергије човечанске природе савозглављује у слободно остваривање живота – сада човечанска природа, кроз вољу Сина, учествује у животу Тројице. Тварни карактер те човечанске природе, њена материјалност, не спречава њено ипостасно и егзистенцијално јединство са Божанством, пошто оно што сачињава постојање или биће није природа по себи нити њене енергије (материјалност или духовност и нематеријалност) него личност која га ипостазира.
* Најзначајнији представник моноенергитизма је Сергије, патријарх Цариградски (610-638)
- НАСТАВИЋЕ СЕ –
ИЗВОР: „Азбучник вере“, Беседа, Нови Сад, 2000.
ОБЈАВЉЕНО: 25.03.2022.
