Усудили бисмо се да православно црквено тумачење појма по слици Божијој сажмемо следећом формулацијом: Бог је обдарио човека даром да буде личност, односно да постоји на исти начин као што постоји Бог.
Оно што представља Божанство Бога јесте Његово лично постојање (Бог јесте као Личност), односно Тројица личних ипостаси, које образују божанско Биће, божанску природу или суштину, у односу љубави, односно слободе од сваке нужности.
Бог је Бог тиме што је Личност, односно што Његово биће не зависи ни од чега, чак ни од Његове природе или суштине. Он Сам као Личност, односно слобода, сачињава своју суштину или природу, а нису природа и суштина оно што условљава Његово биће.
Он постоји јер слободно хоће да постоји, а та жеља се остварује као љубав, као тројична заједница. Због тога Бог јесте љубав (I Јов. 4,16), то јест и само Његово биће је љубав.
Исту могућност личног (личносног) постојања Бог је утиснуо и у човечију природу. Човечија природа је створена, дата, а лична слобода човека није оно што сачињава његово биће, што чини његову суштину или природу.
Ипак, та створена природа постоји само као лична ипостас живота; сваки човек је личносно постојање (биће) које може да ипостазира живот као љубав, односно као слободу од ограничености своје тварне природе, као слободу од сваке нужности – као што то чини и нестворени Бог.
На још схематскији начин кажемо: Бог је једна природа и три Лица, а човек једна природа и „миријаде” (безброј) лица.
Једносуштан и Триипостасан Бог, а једносуштан и у безброј ипостаси човек. Разлика између природа, то јест разлика између нествореног и створеног, може да се превазиђе у равни заjедничког начина постојања, односно у равни личносног постојања. Ову истину открило нам је Оваплоћење Бога, односно открила нам ју је Личност Исуса Христа.
Човек је икона Божија, што значи да сваки човек може да оствари своје постојање као и Христос, наиме као личност, као што су то Личности Тројичнога Божанства; да оствари живот као љубав, односно као слободу, а не као природну нужност, те сходно томе да оствари живот као вечност и непропадљивост, као што је вечан и непропадљив божански живот тројичног прожимања и заједнице.
– НАСТАВИЋЕ СЕ –
ИЗВОР: „Азбучник вере“, Христо Јанарас, БЕСЕДА, НОВИ САД, 2000.
